Teroristički napad na Pariz

Danas Francuska obeležava godinu dana od najvećih terorističkih napada u njenoj istoriji. Ovaj masakr izazvao je ogorčenost i revolt kod svake kognitivno i emotivno zrele, ali i politički razumne osobe širom sveta, bez obzira na etničke ili ideološke posebnosti.

Ivica Mladenović, 13/11/2016






Masakr u Parizu od 13. novembra 2015. izazvao je ogorčenost i revolt kod svake kognitivno i emotivno zrele, ali i politički razumne osobe širom sveta, bez obzira na etničke ili ideološke posebnosti. Sa 129 mrtvih i preko 350 ranjenih, ovo je nesumnjivo najveći počinjeni zločin na tlu Francuske nakon 17. oktobra 1961., kada je policija ubila između 150 i 300 alžirskih studenata. Ono što pak ovaj slučaj čini naročito bezumnim i brutalnim jeste nasumičnost u biranju žrtava (najmanje jedna od ubijenih žena je na primer bila poznata aktivistkinja za pružanje podrške sirijskim izbeglicama): što nam govori o ideološkoj i političkoj praznini i varvarstvu islamskog integrizma koji čini osnovu te kvazipolitike religijskih fanatika.

Doduše, nije teško primetiti da u njihovom delanju ima i određene koherentnosti. Meta su, naime, nearbitrarno izabrani građani u etnički i kulturno mešanim delovima grada, koncertnoj sali, restoranima, u ulicama poznatim po noćnom životu, kao i na sportskoj priredbi: dakle na simbolički važnim mestima koja se u islamističkom diskursu vezuju za moralne „devijacije“ zapadnog sveta. S druge strane, kao reakcija na datu idelošku prazninu Daecha, javlja se sada već standardan repertoar u obliku odavno prevaziđenog i demaskiranog diskursa „zapadnih saveznika“ o „univerzalnim vrednostima čovečanstva“, koji je u radovima nekih od najvećih umova današnjice odavno prokazan kao moralno oružje ratnih i imperijalističkih politika zemalja centra (pa i na Bliskom istoku).

Iako bismo teško mogli da u potpunosti opovrgnemo tvrdnju francuskog premijera Manuela Valsa kako je ovaj atentat reakcija na francuske vrednosti i način života, treba jasno reći da je to samo delimično tačno, tj. da je dati izdvojeni element nužan, ali ne i dovoljan uslov za razumevanje i objašnjenje onoga što se dogodilo u Parizu. Naime, druga dva dovoljna uslova neizbežno moraju da uključuju unutrašnji/nacionalni strukturni kontekst (francuska predgrađa u kojima se rađaju i odrastaju islamisti koji iz dna duše mrze državu u kojoj su rođeni) i ulogu Francuske u međunarodnim odnosima (kako to da među teroristima ima i stranih državljana?).

Ovde se opravdano postavlja pitanje na kojem tačno od rečenih faktora insistiraju premijer, predsednik i francuski mainstream mediji, i zašto je to tako? Naravno, povici ubica u vidu parola: „Ovo je za Siriju“, i volšebno pojavljivanje sirijskih pasoša na mestima ubistva, navode nas na razmišljenje da na do sada kazano treba dodati i aktuelnu migrantsku krizu koja dodatno produbljuje rat između zapadnog demokratskog imperijalizma i agresivnog političkog islama, što dovodi do jačanja raznih oblika neofašizma i ekstremne desnice svuda, a naročito do krize demokratskog legitimiteta EU i do pooštravanja kontrola (pa čak i najavljenih zatvaranja granica), ne samo na obodima Evrope, nego i u samom njenom centru.

Imigranti u medijima

Kako ubedljivo pokazuje Rodni Benson u svojim analizama, pitanje imigracije još od 1970-ih godina u Francuskoj zauzima važno mesto u javnim debatama, da bi se već u 1980-im predstavljalo kao jedno od ključnih socijalnih problema. Iako u ovoj državi broj stranaca ne prelazi 6% od ukupne populacije, desnica, a naročito veoma snažna ekstremna desnica, maksimalno eksploatišu strah od „invazije stranaca“ kako bi profitirali u političkoj utakmici. Upravo od prve polovine 1980-ih počinje i vrtoglavi uspon Nacionalnog fronta, koji je prema poslednjim anketama pojedinačno najjača politička stranka u Francuskoj.

Zanimljivo je primetiti da je otvoreni rasizam prema stranim radnicima bio prisutan u čak 46% novinskih reportaža početkom 1970., da bi se nakon kampanje levičarskih i levo-liberalnih medija (pre svega časopisa Liberation) za Francusku kao višekulturalnu zajednicu i društvo, taj broj smanjio na 25% početkom XXI veka. Očekivano, u širenju antimigrantske histerije prednjače najuticajniji dnevni listovi i nedeljnici desnice (Figaro i Figaro magazin), inače bliski francuskim konzervativcima, koji već decenijama vode ofanzivnu kampanju za očuvanje čistote francuske kulture bez bilo kakvih došljačkih uticaja, dok se istovremeno bore protiv ideje o Francuskoj kao kulturno raznolikoj državi. S druge strane, glavni (humanistički) argument na koji se svode teze levičarskih medija u prilog multikultrnog društva je da odbrana imigranata čini deo francuske republikanske tradicije. Uopšteno govoreći, suštinu prošlih i sadašnjih rasprava o imigrantima u francuskim medijima (u okviru dominantnih struja la levici i desnici: jer, ne treba zaboraviti da su mediji u Francuskoj tradicionalno politički polarizovani) lepo je sažeo novinar Le Monde-a, Robert Sole, tvrdeći da Francuzi imaju „...tendenciju da o imigrantima pričaju samo u kategorijama različitosti i bede, i da na njih gledaju ili kao na agresore ili kao na žrtve“. Naravno, ovakva percpecija daleko prevazilazi francuske granice. U svakom slučaju, desničarski medijski diskurs o formalnoj „jednakosti u pravima“ (a faktičkoj nejednakosti) već decenijama ima hegemoniju nad moralističkim diskursom liberalne levice o „pravu na različitost“.

Prema dostupnim podacima za period nakon 2000. godine, u gotovo svim francuskim glavnim medijima je problematika „integracije“ (pune asimilacije stranaca) neuporedivo superiornija u odnosu na one o „pravu na različitost“ (20% prema 8%), a pitanje nacionalne bezbednosti, koje je neposredno vezano za pitanje nesigurnosti u prigradskim područjima naseljenim siromašnim imigrantima, ali i sve češćih terorističkih napada, u dnevnim novinama nadmoćno dominira čak i nad najpopularnijim ekonomskim i socijalnim temama. Pritom, upravo zbog tog moralističkog odnosa prema imigrantima, razmatranja pomenutih pitanja se zadržavaju na pojavnu ravan, bez ozbiljnog upuštanja u strukturno objašnjenje problema.

U Francuskoj dakle izbore dobijaju oni koji su dovoljno spretni da ubede društvo kako su sposobni da obezbede nacionalnu i kulturnu koheziju, tj. nacionalno „zbijanje redova“ i jedinstvo, i bezbednost svojim građanima. To je naprosto deo političkog, a samim tim i medijskog konsenzusa. Oni koji iskaču iz tog konsenzusa nemaju pristup najuticajnijim medijima. Drugim rečima, ono što je posebno uočljivo, mada ne i nerazumljivo, je činjenica da ni levičarski ni desničarski mainstream mediji, osim retkih izuzetaka u posebnim prilikama, ne dovode na kvalitativan način u vezu neuspeh postojećeg modela integracije stranaca i francusku spoljnu politiku sa identitetskim trvenjima i nacionalnom ne-bezbednošću. Kao da je ta samozaljubljenost u francusko grandeur, u francusku univerzalnost, ljudska prava i demokratiju, potpuno invalidiralo društvo da se suoči sa svojim sistemskim nedostacima. Tako još uvek nema ozbiljne javne debate vezano za odgovor na pitanje kako to da najveću opasnost po francusku bezbednost predstavljaju upravo rođeni Francuzi, odnosno građani koji žive u predgrađima i dolaze iz imigrantskog miljea. Taj problem smo delom obradili u razmatranju o uzrocima i posledicama atentata na Charlie Hebdo, tako da nema potrebe da se na ovom mestu ponovo zadržavamo na njega.

Takođe, sasvim je indikativno da je potpuno nezapaženo prošla vest, zasnovana na temeljnom istraživanju koje je sprovela grupa nobelovaca iz oblasti medicine, a objavio je u aprilu 2014. nedeljnik Humanite dimache (inače blizak Komunističkoj partiji), da je „svetski rat Zapada protiv terorizma na Bliskom istoku do sada odneo oko 1, 3 miliona civilnih žrtava! “ Broj civilnih žrtava bi svakako drastično porastao da je istraživanje prošireno na Afriku, gde Francuska, kao bivša kolonijalna sila, ima vodeću ulogu „svetskog policajca“. Kada bi jedna takva debata bila otvorena i demokratski organizovana, nesumnjivo bi se lakše razumeli uzroci koji dovode od toga da mladi iz francuskih predgrađa idu u džihad i spremni su da izvode bezumne terorističke napade u zemlji rođenja.

Osim toga, o aktuelnom stanju u velikoj meri govori i činjenica da nakon svakog terorističkog akta mediji bruje o pronađenim pasošima, iako se radi u 90% slučajeva o francuskim građanima, pa samim tim i o francuskim pasošima, čime se namerno izaziva konfuzija: jer je pasoš generalno asocijacija za stranca ili imigranta, koji se onda posledično vezuje za aktove izazivanja nacionalne opasnosti i terorizma.

Na osnovu do sada rečenog nije teško razumljiv skandalozan medijski tretman sirijskih izbeglica u medijima pre poslednjeg masakra. Naime, naslovi tipa: „Džihadisti mogu osvojiti Evropu bez da se kriju među migrantima“, „Daechinfiltriran među migrantima“, „Da li džihadisti imaju potrebe da se kriju među migrantima“, „Izbeglice ili migranti“ itd. u svim mainstream medijima, bez obzira na pristup temi, jasno se uklapaju u odavno dominantnu atmosferu fabrikovanja straha od stranaca i nove imigracije. Nekadašnja zemlja azila (France, terre d'asile), danas je postala tvrđava Evrope: prema zvaničnim podacima, tek između 9 i 30% tražioca azila dobija pozitivan odgovor (u Nemačkoj se taj procenat kreće do 50%, a u Švedskoj i iznad 75%), pojedini gradonačelnici ili odbijaju sve, ili pak prihvataju samo hrišćanske izbeglice iz Sirije, a građani Francuske masovno (oko 55% njih) odbacuju mogućnost da se izbeglicama iz Sirije dodeli status izbeglica, jer smatraju da se radi o ekonomskim imigrantima. Belodano je dakle jasno da solidarnost u Francuskoj odavno više ne stanuje.

Direktne posledice masakra

Vanredno stanje koje je nakon masakra uveo Fransoa Oland i insistiranje na tzv. nacionalnom jedinstvu (što predstavlja eufemizam za nacionalističko zbijanje redova), samo dodatno pogoršava situaciju. Njime se daje puna moć policiji i tako nameće totalna kontrola nad populacijom (ovog puta legitimisana demokratskim i humanim razlozima). Svima je jasno da vanredno stanje ne može zaustaviti krvavi pir Islamske države, ali da zato može dati novi prostor za povećanje policijskog nasilja u predgrađima, na šta su nas nedavno podsetile kolone medijski nevidljivih ljudi, koji su protestvovali tokom Marša ponosa u Parizu. Iako, dominantan diskurs u medijima manifestno poziva na odbacivanje amalgama između imigranata i terorizma, vanredno stanje, zatvaranje granica, jačanje ksenofobne panike i druge državne mere uvedene ili najavljene poslednjih nekoliko dana, latentno će neizbežno dovesti do jačanja islamofobije, ekstremne desnice i reprodukovanja spirale nasilja, imperijalističke politike i sistemskih nejednakosti, koje stoje u osnovi razmatranog problema.

Izvor MEDIA.BA

Foto: EtienneKa/Flickr

Preporučujemo