Pobeda rudara štrajkača u Bugarskoj

Štrajk rudara iz rudnika „Babino“ završio je potpunim uspehom, od kada je rukovodstvo „Rudnici Bobov dol“ odstupilo pred njihovim uslovima, a upravnik Krasimir Čavrganski je podneo ostavku. Rešenost radnika prinudila je državu da se založi za njih, ali borba za budućnost im još predstoji.

Ivajlo Atanasov , 19/11/2016






Štrajk rudara iz rudnika „Babino“ završio je potpunim uspehom u četvrtak uveče, od kada je rukovodstvo „Rudnici Bobov dol“ odstupilo pred njihovim uslovima, a upravnik Krasimir Čavrganski je podneo ostavku.

Do rešenja se stiglo posle nekoliko napetih sati u kojima je rukovodstvo rudnika obećalo sindikatima da će isplatiti zaostale plate i vaučere. Kad se to nije desilo, štrajkači koji su bili na površini rudnika ušli su u kancelariju predstavnika firme koncesionara rudnika i napravili manju materijalnu štetu.

Jedva posle trećeg dana protesta, radnici su dobili podršku od centralnih državnih institucija. Prvo je došla Ombudsman Maja Manolova, koja je odlučila da siđe u rudnik i ostane sa rudarima dok im zahtevi ne budu ispunjeni. Posle je premijerBojko Borisov zapretio da će oduzeti koncesiju ako se nastavi sa povredama radnog zakonodavstva.

Do tada, sve što su nezadovoljni radnici čuli od institucija bila je izjava ministrice za energetiku Temenužke Petrove da „država ispunjava svoje funkcije i ona je na svome mestu“. Pokazalo se da, prema ministrici, država nema nikakve funkcije u toj situaciji i zbog toga ne ispunjava ništa i da ne može da se meša u unutrašnje odnose u jednoj privatnoj firmi.

Izjava Bojka Borisova dan kasnije bila je dijametralno suprotna. Prava zaposlenih u rudniku sistemski se narušavaju godinama, a da to nije izazvalo premijera da zapreti uskraćivanjem koncesije za rudnik. To što je prinudilo institucije da na kraju stanu na stranu radnika bila je njihova istajnost da dovedu proteste do kraja.

Koliko su tačno zabrinuti Bojko Borisov i Maja Manolova za rudare, možemo da saznamo ne iz slučaja „Babino“, već iz otvorenog pisma, poslatog od strane bivših zaposlenih radnika u rudniku „Černo more“ („Crno more“). Pismo je 1. septembra poslato na ime premijera i ombudsmana i u njemu se poziva da se ne dozvoli rasprodaja stanova rudnika koji je u stečaju.

Otpušteni radnici čak nemaju pravo ni da otkupe domove u kojima žive već decenijama, dok NAP rasprodaje cele zgrade i imovinu rudnika koji je u stečaju. Svih 420 radnika su ostali bez plata i obeštećenja od kada je rudnik „Černo more“ prestao da radi ovog proleća.

Kakav je bio odgovor na ovo pismo od strane ministra predsednika i ombudsmana, koji su danas prvi zaštitnici bobovdolskih rudnika? Ne znamo, zato što ga još uvek očekujemo.

Od radnika u Bobovom dolu, međutim, znam šta treba da urade ljudi čija radnička prava su ugrožena, da bi dobili pažnju institucija koje treba da ih zaštite.

Na prvom mestu, oni su uzeli stvar u svoje ruke kad su videli da je sindikat samo formalan i da je jako povezan sa rukovodstvom rudnika i ne može da ih adekvatno štiti. Oni kao predstavnici jednostavno ne dele tu sudbinu. To se jasno videlo kad su tokom drugog dana sindikalni lideri iz Dupnice, Bobov dol i preduzeće postigli kompromis sa rukovodstvom, koji su radnici odbacili produžavajući štrajk.

Kad su započeli svoj protest, rudari nisu imali ničiju podršku, ni od političara, ni od institucija. Nisu znali ni da li će kolege iz druge smene stati na njihovu stranu. Oni su to uradili organizujući paralelni protest na ulazu u rudnik koji se pokazao kao odlučujući za ishod spora.

Radnici na površini su govorili pred medijima i opovrgli manipulacije upravnika o čemu smo već pisali. Kad je on objašnjavao da će platiti samo onima koji će prekinuti štrajk, radnici nisu pali u iskušenje i ostali su udjedinjeni. Naprotiv, oni koji su protestovali na površini, sakupljali su pare da bi nabavili hranu za kolege ispod zemlje – nešto što je poslodavac obavezan da obezbedi tokom štrajka.

Na taj način, rudari rudnika „Bobov dol“ postigli su upečatljivu pobedu. Perspektive rudničkog sektora u Bobovom dolu nisu nikako svetle, jer je on nerentabilan za vlasnika. Ako žele da dobiju ne samo zaostale i smanjene plate, već i budućnost koja je uronjena u inostrane bankovne račune, radnici moraju da ubede institucije da za njih urade još neke stvari.

Na primer, da odbace propalu koncesiju i da realizuju dugo odlagane investicije koje će preokrenuti preduzeće da minimalno utiče na zdravlje radnika i okolinu. Posle toga, treba da iskoriste prihode od njega za razvoj regiona, da bude pripremljen za vreme u kome će plastovi uglja i rudarski štrajkovi biti deo istorije.

Izvor BARICADA.ORG

Foto: VinbaiManyau/Flickr

Preporučujemo