Pokoravanje turske vojske

Turski predsednik, koji je izašao kao pobednik iz okršaja sa vojskom, pokrenuo je zamašne operacije čistki ne bi li konsolidovao svoju moć, te je podelio i oslabio instituciju vojske.

Sümbül Kaya, 23/10/2016






Pokušaj državnog puča u Turskoj 15. jula 2016. je podsetio na to do koje mere vojska ostaje glavni igrač u narušavanju ravnoteže političkih snaga. Ova institucija, koja je osnovana 1923. i dalji je naslednik modernizacije otomanskih snaga 1826, je vodeća militarna sila. Sa 800 000 muškaraca (ili 1,5 miliona ako računamo rezerviste i drugo osoblje) ona je osma svetska sila i druga po redu, odmah nakon Sjedinjenih Američkih Država, u okviru

Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO). Turska vojska postaje ključni stožer NATO organizacije nakon toga što je dugo bila ono što se nazivalo „prvom linijom odbrane“ protiv bivšeg Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika Varšavskog pakta. Turske trupe intervenišu kao sila mira u nekoliko zemalja (Avganistan, Somalija, Kosovo...), a stacionirane su i na severnom Kipru. Nekoliko turskih jedinica je steklo iskustvo u borbama protiv kurdskih gerilaca od 1984. I konačno, turska vojska je, sa godišnjim budžetom od 25 milijardi dolara (više od 3% BDP-a), važan ekonomski igrač - zahvaljujući poslovima u vezi sa odbranom i različitim finansijskim institucijama (penzijski fondovi, banke, fondacije itd.)

Utemeljena na dva stuba, vojnom i ekonomskom, turska vojska je uvek imala ključnu ulogu u političkom životu kao čuvar nasleđa Mustafe Kemala Ataturka (1), posebno u odbrani sekularizma i teritorijalnog integriteta Turske. Nije prezala od direktnih intervencija radi okončanja krize i svrgavanja vlade, na primer tokom državnih udara 1960, 1971. i 1980. godine. U ovom poslednjem udaru, koji je bio posebno nasilan prema pokretima levice i ekstremne levice, vojska je doprinela tome da se utemeljni trajna militarna dominacija u turskom društvu. Ustav koji je donela hunta je proširio i osnažio ovlašćenja Saveta za nacionalnu bezbednost – organa kojim dominira vojska i čije smernice imaju prevagu nad civilnim vlastima. Jedna od posledica državnog udara 1980. je bilo i širenje militarističkog i bezbednosnog načina razmišljanja među turskom političkom elitom. Putem institucionalnog, ali isto tako i neformalnog prisustva, vojska ima mogućnost da utiče na politički život na mnogo suptilniji način nego putem državnog udara. To je bio slučaj u junu 1997. sa padom vlade premijera Nedžmetin Erbakana, jedva godinu dana nakon njegovog dolaska na vlast. Amblematična figura turskog islamističkog pokreta, Erbakan je bio primoran da podnese ostavku nakon serije preporuka i „snažnih“ upozorenja Saveta za nacionalnu bezbednost, uz podršku velikog dela civilnog društva koje je neprijateljski raspoloženo prema dovođenju u pitanje laičkih temelja moderne turske države.

Metod podrivanja

Naučivši lekcije iz ove epizode, Erdogan je raskinuo sa Erbakanovom partijom i osnovao sopstvenu Partiju pravde i razvoja (tur. Adalet ve Kalkınma Partisi, AKP). Na vlasti od 2003. godine kao premijer, aktuelni predsednik (izabran 2014.) je do sada uspevao izbeći direktni sukob sa vojskom zahvaljujući strategiji obuzdavanja. AKP je bila u mogućnosti da ograniči moć vojske uspostavljanjem pravnih i institucionalnih reformi. Od 2003, oslanjajući se na pregovore o pristupanju Evropskoj uniji, partija je malo po malo počela nametati demilitarizaciju civilnih institucija i veću kontrolu vlade nad pitanjima odbrane. U ime nephodnog usklađivanja sa evropskim standardima, vojska je izgubila pravo nametanja odluka Savetu ministara i pravo intervencije u razvoju nacionalne politike. Potom su sledile zabrane zauzimanja nekih viših instanci, poput Saveta za visoko obrazovanje (tur. Yükseköğretim Kurulu, YÖK), uobičajeno bojno polje između branioca sekularizma i islamista, kao i Turske radio difuzne agencije (tur. Radyo ve Televizyon Üst Kurulu, RTÜK). Sada više simbolični, vojni sudovi – prevodnici političke represije 1980-ih i 1990-ih – više nisu ovlašćeni da sude civilima.

Suočena sa metodom podrivanja koju provodi AKP, visoka vojna komanda nije ostala pasivna. Bez direktnog suočavanja, pojačala je kritike i javne govore. Kako primećuje politikolog Ahmet Insel, vojna institucija se ponaša poput „kvazi-partije“ (2), uprkos svojim internim propisima, što ukazuje na to da turske oružane snage moraju biti „izvan i iznad bilo kakvih uticaja i političkih ideja“. Nemogućnost vojnih komandanata da 2007, u ime sekularizma, spreče kandidaturu i izbor bivšeg ministra spoljnih poslova islamskog konzervativca Abdulaha Gula za predsednika republike, je vodila usponu AKP i eroziji uticaja vojske.

Uz postepenu reformu turskog institucionalnog terena, drugi deo doterivanja vojske u red čini upotreba pravnih oruđa kao i sredstva komunikacije radi kaljanja ugleda pojedinih oficira. 2007. godine, slučaj „mreže Ergenekon“ rezultira hapšenjem dve stotine osoba, uključujući i trojice generala. Nakon otkrića tajnog spremišta oružja u Istanbulu, vlada je optužila osumnjičenu mrežu, koju čine ekstremna desnica, vojska i kemalistička levica, da je kovala zaveru svrgavanja i ubijanja nekoliko kurdskih ili pro-evropskih ličnosti. Ovaj slučaj, koji je medijski bio veoma propraćen, ostaje kontroverzan: mnogi optuženi oficiri i dalje dokazuju svoju nevinost. Ali slučaj je doprineo kaljanju ugleda vojske u zemlji u kojoj ideje poput „svaki Turčin je od rođenja vojnik“ ili „turski narod je vojnički narod“ i dalje ostaju široko rasprostranjene. (3) Slabljenje vojske nakon skandala „Ergenekon“ podržava i slučaj Balyoz („malj“) iz 2010. u kojem su pripadnici vojske optuženi za planiranje atentata u Turskoj ne bi li preuzeli vlast. Vojska je potom očišćena od brojnih elemenata, među kojim su bili brojni kemalisti osumnjičeni da će kad-tad napasti AKP.

Ovo prisiljavanje vojske na poslušnost ne bi bilo moguće bez pokreta Gulen. Veoma prisutne u pravosuđu, pristalice ovog verskog pokreta (4), bilo da su sudije ili tužioci, su pokazali tvrdokornost u sudskom gonjenju optuženih oficira. Pored toga, neverovatnim preokretom situacije, u vreme kulminacije pogoršanja odnosa između AKP i gulenista 2013, obustavljene su optužbe protiv nekoliko pripadnika vojske, a neki su čak i oslobođeni. Ovaj preokret pokazuje da se Erodgan oseća toliko sigurno u svojoj poziciji sile da može i olabaviti svoj pritisak na vojsku. Možda zato što je sproveo ključnu reformu koja će mu osigurati kontrolu imenovanja visokih komandanata vojske tokom zasedanja Vrhovnog vojnog saveta (YAŞ). Ova velika promena omogućava izvršnoj vlasti da direktno interveniše u odabir članova vrhovne komande, što je pre toga ratifikovao Vrhovni vojni savet. Okruživši se lojalnim visokim oficirima, Erdogan se snabdeo adutima koji su bili ključni za neuspeh pokušaja državnog udara u julu 2016. Na primer, načelnik generalštaba Hulusi Akar, koji je također kum ćerke turskog predsednika, i komandant vazduhoplovstva Abidin Unal, jedan od njegovih rođaka, su odbili da uđu u savez sa pučistima uprkos tome što su ih pobunjenici zarobili i uprkos brutalnostima koje tvrde da su pretrpeli.

Naravno, razlozi neuspeha puča su višestruki i ne zasnivaju se isključivo na bliskosti Erdogana sa nekoliko generala. Prema mišljenju mnogih turskih vojnih stručnjaka, greška pobunjenika je bila u nedostatku pripreme i u velikoj improvizaciji. Naročito nisu uspeli u široj podršci unutar oružanih snaga. Ako su i uspeli da se ujedine bivši komandant vazduhoplovstva general Akin Ozturk i drugi vojni komandant general Adem Huduti, nisu uspeli da ubede ni komandne šefove oružanih snaga (zemlje, vazduha, mora), niti načelnika generalštaba Akara da im se pridruže. Generalno, lojalnost mnogobrojnih oficira institucijama i turskoj državi je onemogućila uspeh puča.

Još uopštenije, puču je nedostajala prava podrška društva, kao što je pravilno uočio Žan-Fransoa Peruz, direktor francuskog Instituta za anadolske studije (Institut français d’études anatoliennes, IFEA), koji je pokušaj okarakterisao kao „državni udar bez tla“. (5) Stanovništvo je veoma brzo bilo mobilisano da se suprotstavi vojnicima i njihovim tenkovima. Pre nego što je novinar turskog CNN-a omogućio Erdoganu da apeluje na ljude da izađu na ulice, brojne poruke na društvenim mrežama, posebno na Tviteru, su već mobilizoavle ljude protiv državnog udara. (6) Ovo učešće naroda je jedna od najvećih razlika od udara iz 1980, kada je stanovništvo ostalo u kućama i do nekoliko dana. Policija, koja je u porastu od dolaska APK, je također imala važnu ulogu u oružanom suprotstavljanju pobunjenicima. Pored toga, veliki broj regruta koje su mobilisali pučisti je oklevao da nastavi akciju kada su shvatili da nisu angažovani u antiterorističkoj operaciji, kao što su verovali, već u rušenju vlasti. Konačno, politička klasa, uključujući i kemalističku opoziciju, ekstremnu desnicu i prokurdske grupe, se bez oklevanja okupila u vladi AKP.

Skoro tri meseca nakon pokušaja puča, mnoga pitanja i dalje ostaju otvorena. Erdogan je trijumfovao nad svojim neprijateljima i sproveo opsežnu čistku u okviru vojske i službi bezbednosti, posebno ciljajući Gulenov pokret (čiji osnivač negira umešanost). Skoro 9000 vojnih zvaničnika, od čega su 1099 vojni oficiri (149 generala i admirala), je uhapšeno, a vlada je proširila sankcije na hiljade sudija, nastavnika i novinara. U regionalnom kontekstu, u kojem Turska interveniše na dve obližnje (iako različite) scene – na severu Sirije i Kurdistana – preoblikovanje institucije vojske se nastavlja. Dekretom koji je usvojen 30. jula (od 91 strana) vojska je promenila strukturu, oružane snage su sada u nadležnosti Ministarstva odbrane, a ne više generalštaba. Predsednik države i predsednik vlade su u mogućnosti da direktno daju naređenja šefovima trupa i da traže od njih informacije. Lanac komandovanja u oružanim snagama je preokrenut, jer se naredba može izvršiti bez odobrenja načelnika štaba. Zatvaranje svih vojnih škola i ne-postavljanje kadeta koji su završili obuku pokazuju odlučnost vlade da nastavi ovo preuzimanje vlasti dok to ne preuzme univerzitet odbrane, koji treba uskoro da se kreira. Već pomenuta pre leta, profesionalizacija vojske – koju je deo opozicije proglasio neustavnom – će naterati regrute da učestvuju u vojnim operacijama, posebno u Kurdistanu, ali će uvesti i oštrije kriterijume za regrutaciju.

Kako vidimo, Erdogan namerava da se maksimalno osigura. Iako nije direktno vezana za pokušaj državnog udara, intervencija u severnoj Siriji je pogodna delatnost kojom bi se vojska mogla „okupirati“. Ali ostaje pitanje da li će aktuelna čistka (naročito protiv pripadnika vojske bliskih Gulenovom pokretu) i planirane strukturne promene, uz istovremeno angažovanje na nekoliko frontova, duboko oslabiti vojsku. Iako je osudila puč, kemalistička desnica optužuje i turskog predsednika da oslabljuje vojsku i tako rizikuje izloženost gubicima na terenu. Konačno, možemo se pitati i o budućem ponašanju kemalističkih oficira. Ako su odbili da podrže državni udar, oni ipak neće prihvatiti islamsko-konzervativu politiku konačnog preuzimanja njihovih isntitucija.

PREVOD Maja Solar

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/srpsko izdanje, dodatak Nedeljnika

Foto: ErenCevik/Flickr


  1. Osnivač republike Turske 1922. godine, umro je 1938.

  2. Ahmet İnsel, „’Cet État n’est pas sans propriétaires!’ Forces prétoriennes et autoritarisme en Turquie“, u: Olivier Dabène, Vincent Geisser i Gilles Massardier (ur.), Autoritarismes démocratiques et démocraties autoritaires au XXe siècle, La Découverte, Paris, 2008.

  3. Uporediti: „La production militaire du citoyen. Sociologie politique de la conscription en Turquie“, doktorat iz političkih nauka odbranjen 23. novembra 2013. na univerzitetu Paris-I Panthéon-Sorbonne.

  4. Videti: Ali Kazancigil, „Le mouvement Gülen, une énigme turque“, Le Monde diplomatique, mart 2014.

  5. Jean-François Pérouse, „Quelques remarques après le coup d’État manqué de la nuit du 15 au 16 juillet 2016. Un coup d’état hors-sol?“, Observatoire de la vie politique turque, 20. juli 2016, http://ovipot.hypotheses.org

  6. Uporediti: H. Akin Unver i Hassan Alassaad, „How Turks mobilized against the coup“, Foreign Affairs, New York, 14, septembar 2016.

Preporučujemo