O „saradnji“ komunista i ustaša

Da bi dokazali tobožnji „antisrpski“ karakter jugoslovenskog komunizma, nacionalistički intelektualci, publicisti i pseudoistoričari iznose tezu o navodnoj saradnji između komunista i ustaša, pri čemu se koriste neretko i istorijskim falsifikatima.

Stefan Gužvica, 30/10/2016






Ideja o tobožnjem „antisrpskom“ karakteru jugoslovenskog komunističkog pokreta široko je rasprostranjena u srpskim nacionalističkim krugovima. Komunisti, dakle, nisu samo puki internacionalisti, nego je njihov internacionalizam samo maska ispod koje se krije svesna namera da se srpski narod, kao i njegov nacionalni identitet, potkopaju što je više moguće. Jedan od glavnih dokaza ovog tobožnjeg antisrpstva jeste navodna saradnja između komunista i ustaša tokom tridesetih godina i za vreme Drugog svetskog rata. Da bi dokazali ovu saradnju, nacionalistički intelektualci, publicisti i pseudoistoričari koriste se selektivnim i tendencioznim tumačenjem izvora i izvrtanjem ili ignorisanjem istorijskih činjenica, a neretko i istorijskim falsifikatima. Uprkos svojoj neosnovanosti, ove teorije su naišle na široku podršku, i često se reprodukuju u masovnim medijima. U tome naročito prednjače istoričar Vladislav B. Sotirović i novinar Ratko Dmitrović.

Pozadina i problem komunističkog „antinacionalizma“

Međunarodni komunistički pokret je od svojeg osnivanja optuživan da je anacionalan, ili čak anti-nacionalan. Ovu ideju često je pratilo antisemitsko uverenje da su za komunizam i revoluciju u Rusiji odgovorni upravo Jevreji. Najpoznatiji pobornici te ideje, koja je bila deo ideologije i propagande carističke Bele armije protiv Boljševika u Ruskom građanskom ratu,[1] svakako su bili nemački nacisti. Međutim, u međuratnom periodu ta ideja je imala mnogo „uglednije“ pristalice, poput Winstona Churchilla i Henryja Forda.[2] Ova svojevrsna teorija zavere bila je prisutna i u Kraljevini Jugoslaviji i bila je značajan činilac kvislinške propagande protiv Narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Prvi i najočigledniji problem sa ovakvom predstavom o komunističkom pokretu jeste što je njegov odnos prema nacionalizmu i nacionalnim pitanjima različitih naroda bio nedosledan, kontradiktoran i višesmislen. Za komuniste je nacionalno pitanje bilo pitanje taktike, odnosno pitanje taktičkog iskorišćavanja ideologije koja će u komunizmu svakako postati beznačajna. Tako, na primer, na kraju Drugog svetskog rata, kada se većina nacionalističkih pokreta kompromitovala usled saradnje sa fašističkim okupatorima, komunisti širom Evrope postaju svojevrsni nosioci nacionalne ideje kao borci za slobodu od okupatora, pa čak i sprovodioci projekata stvaranja etnički homogenih država.[3]

Ključni događaj koji je doveo do rasprostranjivanja ideje o antisrpskom karakteru (jugoslovenskog) komunizma svakako je bio objavljivanje Memoranduma SANU septembra 1986.[4] Manje od godinu dana kasnije, u srpskoj javnosti počinju da se pojavljuju priče o zaveri Vatikana i Kominterne protiv srpskog naroda, a u korist Hrvatske.[5] U isto vreme, pojavljuje se „Knjiga o Kosovu“ nacionalističkog istoričara Dimitrija Bogdanovića koja se opširno bavi pitanjem navodne antisrpske politike jugoslovenskih komunista.[6] Ova knjiga je zanimljiva jer prva u Jugoslaviji otvoreno pretpostavlja odnos KPJ prema nacionalnom pitanju kao dosledno antisrpski i dovodi ga u vezu sa podrškom jugoslovenskih komunista ustaškom ustanku u Lici 1932. godine.

Od istorijskog Drezdena do Ličkog ustanka

6. i 7. septembra 1932. godine došlo je do kratkotrajnog oružanog sukoba između žandarmerije Kraljevine Jugoslavije i paravojnih odreda organizacije Ustaša – Hrvatska revolucionarna organizacija. Okršaj u kojem je poginuo jedan ustaša, a ranjeno je nekoliko žandarma, teško da bi ikada bio okarakterisan i upamćen kao „ustanak“ da ovaj istorijski događaj nema tako značajnu političku upotrebu. Naime, tri meseca kasnije, u decembru 1932. godine, zvanično glasilo KPJ, „Proleter“ zvanično podržava ustaški „ustanak“:

Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka, i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret pomogne, organizuje i predvodi.

Ovo je, barem, deo članka koji citiraju revizionistički autori. Urednik „Večernjih novosti,“ novinar i publicista Ratko Dmitrović redovno citira ovaj članak iz „Proletera,“ baš kao i politolog i istoričar Vladislav B. Sotirović. Za obojicu je citat dokaz kontinuiteta antisrpske politike KPJ, koja svoj vrhunac dostiže tokom takozvanog Drezdenskog kongresa KPJ 1928. godine, kada komunisti otvoreno pozivaju na oružani ustanak i rasturanje Jugoslavije. Dmitrović konstatuje da, istini za volju, komunisti ovaj ustanak nisu stigli da predvode, ali je istovetan plan primenjen

1941. godine, u antifašističkom ustanku Srba u Hrvatskoj, kada su na teritorije sa srpskom većinom dolazili komunisti, Hrvati, predstavljali se kao protivnici ustaštva, srpski saborci, uzimali za sebe pozicije tzv političkih komesara, taj srpski ustanak protiv fašizma kanalisali u željenom smeru i na kraju ga pripisali isključivo sebi.

Sotirović ide još dalje, i konstatuje da su odluke Drezdenskog kongresa koje on naziva „Drezdenskom rezolucijom“[7] sprovedene na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Pored toga apokaliptično dodaje da smo na najboljem putu „da se u drugoj deceniji 21. stoleća realizuju smernice „Drezdenske rezolucije“ iz 1928.“ (uprkos tome što u prethodnoj rečenici kaže da su ove smernice već ostvarene u Jajcu). Ova ideja je toliko rasprostranjena da je čak i Borisav Jović nedavno optužio Drezdenski kongres za raspad Jugoslavije.

Samo tri tvrdnje navedenih autora su ispravne:

  • KPJ jeste pozvala na oružani ustanak i uništenje Jugoslavije na Drezdenskom kongresu 1928. godine;
  • KPJ jeste verbalno podržala ustanak ustaša u Lici septembra 1932. godine i „stavila se na njihovu stranu“ člankom u „Proleteru“;
  • Između Drezdenskog kongresa i podrške Ličkom ustanku postoji kauzalna veza.

Sve ostale tvrdnje su posledica ili nepoznavanja ili svesnog falsifikovanja istorije. Prva je tvrdnja o podršci fašističkom pokretu. „Podrška“ nekom ustanku obično podrazumeva aktivno vojno sadejstvo, snabdevanje oružjem, municijom i zalihama, ili stavljanje pod komandu strane koja podiže ustanak. Ne postoje dokazi da je KPJ na bilo koji način pomogla ustanak, niti da su komunisti u tom ustanku učestvovali. Sva „saradnja“ se svodi na kratak članak u „Proleteru“ tri meseca nakon što je ustanak ugušen. Pored toga, važno je naglasiti selektivno citiranje članka iz „Proletera,“ koje se nastavlja uprkos činjenici da je čitav članak dostupan na internetu. Odmah nakon rečenice „Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj [ustaški] pokret pomogne, organizuje i predvodi,“ anonimni autor teksta nastavlja:

U isto vrijeme Komunistička Partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi. (Pavelić-Perčec), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan široki masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih talijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metoda individualnog terora.

Dakle, KPJ osuđuje fašizam i podržava isključivo elemente unutar ustaškog pokreta koje vidi kao nacionalno-revolucionarne. Prema pisanjima istoričarke Hilde Katrine Haug, komunisti su ubrzo napustili ovaj vid „saradnje“ jer se ispostavilo da je fašistički element ustaškog pokreta mnogo jači od nacionalno-revolucionarnog elementa. Haug čak ne koristi izraz „saradnja“ nego „koketiranje“ kao mnogo adekvatniji opis odnosa između KPJ i ustaša početkom tridesetih.[8] Dakle, KPJ je izrazila verbalnu podršku minornom okršaju između ustaša i žandarmerije tri meseca nakon što se okršaj dogodio, pritom osuđujući fašističke elemente ustaškog pokreta. Naravno, ovo zvuči mnogo manje bombastično od senzacionalističke tvrdnje da su „Komunisti pomagali ustaški ustanak“ i pozvali narod da se „priključi Pavelićevim sledbenicima.“ Istini za volju, jedini autor koji navodi ovaj citat u celosti jeste Sotirović. Međutim, u daljem tekstu se na taj deo citata ne osvrće, te nastavlja priču o ustaško-komunističkoj saradnji.

Što se tiče odluka Drezdenskog kongresa o vojnom ustanku i podržavanju raspada Jugoslavije, one nisu posledica nikakve antisrpske politike komunista. One proizilaze iz takozvane politike „Trećeg perioda“ u Kominterni, koju je odlikovalo viđenje da je kraj kapitalizma blizu i da će se eskalacijom klasne i nacionalne borbe ubrzati izbijanje neminovnih socijalističkih revolucija u Evropi. Kod jugoslovenskih komunista, ovo uverenje je samo ojačano posmatranjem političke situacije u njihovoj sopstvenoj zemlji.[9] Drezdenski kongres održan je od 3. do 15. novembra 1928. godine, u vreme kad je kriza izazvana atentatom na Stjepana Radića bila u punom jeku. Podrška ustaškom pokretu (koji u tom trenutku nije činio zločine nad civilnim srpskim stanovništvom i nije bio uniformno fašistički) kao nacionalno-revolucionarnom bila je u skladu sa politikom Kominterne i odredbama Drezdenskog kongresa. Kroz sagledavanje šireg konteksta se vidi da za komuniste hrvatska (ili bilo koja druga) nacionalno-revolucionarna borba nije bila cilj, već samo sredstvo.

Iako je politika komunista u periodu od 1928. do 1935. bila štetna i taktički pogrešna,[10] nije bila odraz podrške fašizmu niti je bila usmerena protiv srpskog naroda. Međutim, ova politika, zasnovana na ideji da je Jugoslavija projekat velikosrpske buržoazije, značajno je doprinela padu popularnosti komunista među Srbima. Istoričarka Desanka Pešić smatra da bi jezik klasne borbe bio mnogo uspešniji od jezika nacionalnog ugnjetavanja.[11] Još jedna stvar koju autori namerno ili nenamerno ignorišu jeste formalno pobijanje odluka Drezdenskog kongresa. Već krajem 1934. godine, na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji u Ljubljani, KPJ poziva na oružani ustanak protiv režima, ali izostavlja poziv na rasparčavanje zemlje.[12] Ta odluka jasno je potvrđena na Splitskom plenumu CK KPJ, juna 1935. godine, kao i na Sedmom kongresu Kominterne dva meseca kasnije. KPJ tada priznaje pravo na samoopredeljenje, ali ne insistira na raspadu Jugoslavije.[13] U narednim godinama, ovo gledište će se iskristalisati i KPJ će početi da se zalaže za federalnu Jugoslaviju. Takva Jugoslavija će biti uspostavljena u Jajcu. Nova država je izgrađena na idejama politike Narodnog fronta uspostavljenog 1935. godine, a ne na Drezdenskom kongresu.

Sumnjivi „naučni“ kontakti profesora Sotirovića

Ako Dmitrović kao novinar ne zna gore navedene činjenice, Sotirović kao istoričar bi njih svakako morao da bude svestan. Naprotiv, ne samo da Sotirović ove činjenice ignoriše, nego izmišlja nove, te tretira istorijske falsifikate kao istorijske izvore da bi osnažio svoju pseudoistorijsku teoriju o zaveri komunista protiv Srba. Iako su pisanja Ratka Dmitrovića opasna jer kao urednik jedne od najtiražnijih novina na Balkanu ima veliki uticaj na popularnu percepciju istorije, Sotirovićevi tekstovi su štetni jer pseudoistorijskim tvrdnjama daju intelektualnu težinu i podršku u akademskim krugovima. Naime, Sotirović je zaposlen na Institutu za političke nauke Univerziteta Mykolas Romeris u Viljnusu u Litvaniji, gde ujedno radi kao profesor. Svoje pseudoistorijske teze o saradnji ustaša i KPJ plasirao je u časopisu „Balkan Studies“ u članku pod nazivom „Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War ii.“[14] Iz nekog razloga, sudeći prema CV-ju na njegovom zvaničnom sajtu, isti članak objavljen je tri puta u tri različita časopisa. Prvo 2014. godine u časopisu koji se zove „Serbian Studies Research,“ a potom i 2015. u časopisu „History Research,“ pod nazivom „Yugoslavia’s Hidden History: Partisan-Ustashi Collaboration in the World War II (1941−1945).“[15] „History Research“ nije pravi akademski časopis, nego je u vlasništvu grupe „Science Publishing Group“ koja izdaje takozvane predatorske naučne časopise – časopise koji za pozamašnu sumu novca objavljuju naučne radove bez stručne provere drugih naučnika u određenom polju. Sotirović je za „Science Publishing Group“ objavio ukupno tri članka, uključujući i gore navedeni članak o partizanima i ustašama. Njegovi motivi za ovako nešto ostaju nejasni. U svakom slučaju, ovaj članak, prepun tendencioznih, netačnih, a ponekad i prosto izmišljenih tvrdnji, na nekoliko mesta iznosi informacije koje treba da „dokažu“ saradnju KPJ i ustaša, i u tu svrhu manipuliše činjenicama i besramno koristi istorijske falsifikate.

Sporazum Budak-Pijade

Pored ponavljanja već spomenute teze o Drezdenskom kongresu kao momentu u kom je komunistički pokret Jugoslavije ozvaničio rasparčavanje zemlje, Sotirović u ovaj članak uvodi „Sporazum komunista i ustaša o uništenju Srpstva,“ istorijski falsifikat koji je fabrikovan od strane Vlade narodnog spasa Milana Nedića tokom okupacije. Sotirović konstatuje da je Sporazum prva objavila Nedićeva Vlada i priznaje da se autentičnost ovog dokumenta ne može utvrditi, ali dodaje da je „jedini argument posleratne titografske „istoriografije““ tvrdnja da je ovo delo nedićevska propaganda.[16] Međutim, istoričari ne odbacuju taj dokument samo zbog toga što ga je objavila Nedićeva Vlada. Ovaj „Sporazum,“ koji su navodno potpisali Mile Budak i Moša Pijade, prepun je faktičkih grešaka. Za početak, Sporazum je potpisan u sremskomitrovačkoj kaznionici juna 1935. godine, iako Mile Budak u periodu od 1933. do 1936. godine nije bio u Jugoslaviji, nego u Italiji. Potpisuje ga Mošo (sic) Pijade, koji u to vreme nema nikakvu značajniju funkciju unutar KPJ.[17] Pri tom treba uzeti u obzir da je Pijade bio Jevrejin, te propagandistički izbor njega kao potpisnika sigurno nije slučajan. Pored toga, Komunistička partija Jugoslavije nazvana je „Jugoslovenskom Komunističkom strankom.“ Znači li to da Moša Pijade ne zna ime organizacije čiji je član deceniju i po i u čije ime sklapa sporazum? Na kraju, izgleda da Pijade ne zna ni kada je on lično prešao u ilegalu, jer piše da je „Jugoslovenska Komunistička stranka“ zabranjena Zakonom o zaštiti države iz 1922. godine, iako je taj Zakon donešen 4. avgusta 1921. godine. Sporazum se završava nejasnim ali bombastičnim zaključkom da je cilj „raspadanje jugoslovenske države i uništenje svega što je srpsko i pravoslavno.“

Sotirović se na ove očigledne činjenične greške ne obazire. Umesto toga, on „analoškom metodom“ (šta god to značilo) „dokazuje“ da je „ovakav sporazum (pisani, potpisani ili usmeni) između komunista i ustaša postojao, s obzirom da su ključne tačke o uništenju pravoslavnih Srba sprovodile obe strane u toku i nakon Drugog svetskog rata.“[18]

„Dokazi“ o komunističko-ustaškom uništenju pravoslavnih Srba

Ovo tobožnje uništenje pravoslavnih Srba u Drugom svetskom ratu, koje navodno utvrđuje autentičnost Sporazuma Budak-Pijade, dokazuje sledećim tvrdnjama:

1.KPJ nije izdala nikakav proglas povodom proglašenja NDH aprila 1941.

2.Partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja Jasenovca sve do aprila 1945.

3.Komunističke vlasti su uništile materijalne dokaze o postojanju logora i napravile spomenik u obliku četiri latinična slova U.

4.Tito nikada nije posetio Jasenovac.

5.Ivan Krajačić – Stevo je na otvaranju Jasenovca izjavio „Malo smo vas ovde pobili.“

6.Veliki broj ustaša pristupio je NOVJ 1944. i 1945. godine, od kojih su najpoznatiji Franjo Pirc i „ustaški general“ Marko Mesić.[19]

Od svih ovih tvrdnji, jedino je četvrta istinita. Za početak, ne samo da KPJ nije sedela skrštenih ruku povodom proglašenja NDH, nego je CK KPJ, predvođen Titom, na sastanku 8. aprila 1941. doneo odluku da stupi u vezu sa štabom IV armije i ubedi Jugoslovensku vojsku da podeli oružje radnicima da bi zajedno s vojskom odbranili Zagreb.[20] Na dan proglašenja NDH, komunisti formiraju Vojni komitet, a već 15. aprila objavljuju „Proglas narodima Jugoslavije“ u kojem osuđuju domaće kolaboracioniste i pozivaju na stvaranje Jugoslavije kao „slobodne bratske zajednice“ nakon završetka okupacije.[21] Štaviše, Kominterna je morala da interveniše da KPJ ne bi prenaglila sa ustankom, jer je Ugovor o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a još uvek bio na snazi.[22]

Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad. Treća tvrdnja, da su partizani uništili logor, je takođe neistinita. Logor su u aprilu 1945. minirale Ustaše da bi prikrili tragove zločina.[24] Ideja da Bogdanovićev cvet predstavlja latinična slova „U“ već spada u domen teorija zavere i deretićevske istoriografske metodologije, te o njoj neće ni biti reči. Istina je jedino da Tito Jasenovac nikada zvanično nije posetio, ali to nema veze sa Titovim „antisrpstvom,“ nego sa osetljivošću pitanja broja žrtava Jasenovca čak i u bivšoj Jugoslaviji. Na zvaničnom sajtu Spomen područja Jasenovac postoji nekoliko objašnjenje zašto Tito nikada zvanično nije bio u Jasenovcu.[25]

Tvrdnja da je Stevo Krajačić izjavio „Malo smo vas ovde pobili“ na otvaranju Spomen kompleksa potiče iz knjige Marca Aurelia Rivellija „Nadbiskup genocida.“ Međutim, Rivelli ne navodi izvor kojim bi potvrdio da je Krajačić to izrekao. Kanadski istoričar David Bruce MacDonald smatra da je ta izjava prvi put iznešena u knjizi Božidara Zečevića „The Uprooting“ 1992. godine, ali nije ubeđen da je Krajačić stvarno to izgovorio. MacDonald smatra da su teorije zavere vezane za Krajačića posledica toga što su srpski nacionalisti upravo njega krivili za pad Rankovića.[26] Vredi spomenuti i da je rođeni brat Ivana Krajačića, Marijan, ubijen od strane ustaša u logoru Stara Gradiška marta 1942. godine.

Konačno, šesta tvrdnja, prema kojoj su ustaše masovno prelazile u NOVJ 1944. i 1945. godine, je potpuno netačna. Partizani jesu pozivali vojnike kolaboracionističkih vojnih formacija da se pridruže NOVJ i nudili im amnestiju, pod uslovom da nisu činili ratne zločine. Međutim, amnestija je važila za pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini i Slovenačkog i Hrvatskog domobranstva, ali ne i za pripadnike Ustaške vojnice i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[27] Poziv na prelazak u NOVJ upućen je prvo 30. avgusta,[28] a potom i 21. novembra 1944. godine.[29] Osim što ne zna da amnestija nije obuhvatala ustaše, Sotirović očigledno ne zna ni razliku između Hrvatskog domobranstva kao regularne vojne formacije i Ustaške vojnice kao paravojnog krila ustaškog pokreta. Franju Pirca, Slovenca po nacionalnosti i pilota pukovnika Hrvatskog vazduhoplovstva (koje je bilo deo Hrvatskog domobranstva), naziva Hrvatom i „vrhovnim komandantom vazduhoplovstva ustaške NDH.“[30] Pirc je služio u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu u Aprilskom ratu, a potom je prešao u Hrvatsko vazduhoplovstvo. Međutim, celo vreme je održavao kontakte sa KPJ i samo čekao momenat u kom će dobiti nalog da pređe u partizane.[31] Dakle, po sredi nije „saradnja“ ustaša i partizana, nego infiltracija sopstvenih kadrova u neprijateljske redove, što je legitimna ratna taktika. Dalje, Marka Mesića, pukovnika Hrvatskog domobranstva, Sotirović naziva „ustaškim generalom“ i potonjim komandantom Titove lične garde.[32] Mesić je nakon zarobljavanja u Staljingradu postao komandant Prve jugoslovenske brigade u SSSR-u, sastavljene od komunista-emigranata i ratnih zarobljenika. Nikada nije imao čin generala, nikada nije bio član Ustaške vojnice i nikada nije bio komandant Titove lične garde.

Tobožnji naučni radovi Vladislava B. Sotirovića o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji pisani su tendeciozno i nekritički. Kao takvi, predstavljaju samo deo široko rasprostranjene revizionističke škole prisutne u zemljama bivše Jugoslavije, kojoj cilj nije istorijska istina, nego ideološka diskreditacija levih političkih pokreta. Sotirović iskrivljuje činjenice ili izmišlja nove, često bez navođenja izvora, i predstavlja istorijske falsifikate kao legitimne istorijske izvore. Njegov pokušaj pobijanja navodnih „laži“ jugoslovenske istoriografije (ili, kako je on naziva, „titografije“) obiluje lažima. Sotirovićev rad predstavlja jedan od najbesramnijih primera akademskog istorijskog revizionizma u Srbiji, koji ne preza čak ni od plasiranja teorija zavere. Njegov članak o navodnoj saradnji ustaša i komunista nije dostojan ni najnekvalitetnijih i najtendencioznijih publicističkih radova o NOR-u iz socijalističkog perioda, protiv kojih se navodno bori.


[1] Orlando Figes, A People’s Tragedy: The Russian Revolution 1891-1924, (London: Pimlico, 1997) 676-679.

[2] Videti, na primer, Churchillov članak „Zionism versus Bolshevism“ ili Fordovu seriju članaka pod nazivom „Međunarodni Jevrejin“

[3] Mark Mazower, Dark Continent: Europe’s Twentieth Century (New York: Vintage Books, 2000), 261. Ovo se delom desilo i u Jugoslaviji, prvenstveno u Istri i Vojvodini. Nacionalisti nemaju običaj da iskazuju zahvalnost komunistima zbog ovih poteza. Za vezu između komunističkog pokreta i nacionalizma videti Eric Hobsbawm, Nations and Nationalism since 1780: Programe, Myth, Reality, drugo izdanje (Cambridge: Cambridge University Press, 1992): 145-162.

[4] Sabrina Ramet, Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the Fall of Milošević, (Boulder, CO: Westview Press, 2002) 20.

[5] Ramet, Balkan Babel, 27.

[6] Za odličnu kritiku nacionalnih stereotipa o Albancima koje su potpirivali Bogdanović i drugi nacionalistički intelektualci, pogledati članak Olivere Milosavljević Skenderbeg je Srbin objavljen na Peščaniku 10.3.2008.

[7] Nejasno je zašto koristi taj izraz, naročito kada nije reč o jedinoj rezoluciji donešenoj na tom Kongresu.

[8] Hilde Katrine Haug, Creating a Socialist Yugoslavia: Tito, Communist Leadership and the National Question (London: I. B. Tauris, 2012), 32.

[9] Haug, Creating a Socialist Yugoslavia, 31.

[10] Oštru, ali pravičnu osudu ove politike, oslobođenu nacionalističkih mistifikacija i manihejstva, prva je iznela istoričarka Desanka Pešić u svojoj knjizi „Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje,“ (Beograd: Izdavaĉka radna organizacija “Rad,” 1983).

[11] Pešić, Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje, 262.

[12] Pešić, Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje, 264-265.

[13] Haug, Creating a Socialist Yugoslavia, 40.

[14] Vladislav B. Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015): 113−156. Članak je dostupan u pdf-u ovde. Srpskohrvatska verzija članka objavljena je na portalu novinar.de.

[15] Vladislav B. Sotirović, „Yugoslavia’s Hidden History: Partisan-Ustashi Collaboration in the World War II (1941−1945)“, History Research, Vol. 3, 1, (January 2015): 9-24. Između predavanja rukopisa i objavljivanja članka prošlo je samo pet nedelja. Stoga, pored faktičkih, obiluje i gramatičkim i pravopisnim greškama.

[16] Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration”, 148.

[17] Pijade je postao član CK KPJ tek na Petoj zemaljskoj konferenciji 1940. godine.

[18] Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration”, 148.

[19] Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration”, 148-151.

[20] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo (Beograd: Laguna, 2013), 131.

[21] Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, 131-132. Ceo tekst Proglasa možete pronaći ovde.

[22] Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, 129-130.

[23] Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), 71-72.

[24] Komarica i Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, 265, 269, 273-274.

[25] Na istoj stranici nalaze se odgovori na razne druge kontroverze o Jasenovcu, od kojih su neki sažeti argumenti Komarice i Odića. Dušan Dragosavac tvrdi da je Tito bio u Jasenovcu dva puta, ali da je insistirao da se njegove posete odvijaju bez prisustva medija.

[26] David Bruce MacDonald, Balkan Holocausts? Serbian and Croatian victim-centred propaganda and the war in Yugoslavia (Manchester: Manchester University Press, 2002), 192.

[27] Milan Terzić, „Gubici četnika Draže Mihailovića na Zelengori i Sutjesci – maj 1945.“, Vojno-istorijski glasnik, 2/2011, Beograd, 2011, str. 72.

[28] Sekula Joksimović, ur. Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom II, knjiga 13 (Beograd: Vojnoistorijski institut, 1982), 876-877.

[29] Terzić, „Gubici četnika Draže Mihailovića na Zelengori i Sutjesci – maj 1945.“, 72.

[30] Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration”, 150.

[31] Rafael Perhauc, Letalci prekomorci (Nova Gorica: Soč, 1968), 23. Isti slučaj bio je i sa narodnim herojima Rudijem Čajavcem i Franjom Kluzom, koje revizionisti voleo da prikazuju kao „ustaše“ koje su postale narodni heroji.

[32] Sotirović, „Anti-Serbian Collaboration”, 151.

Preporučujemo