Kosovski čvor

Sad su kosovski Albanci prepušteni sebi, a u Srbiji je razbijen jedan mit. Srba na Kosovu gotovo više nema kao rezultat etničkog čišćenja izvršenog od strane albanskih nacionalista, a nema ni mnogih Albanaca, koje su ubijali i proterivali srpski nacionalisti tokom 1998-1999.

Miloš Ranković, 28/10/2016






Ono što je mnogima bilo jasno još 1999, nakon što je okončana NATO agresija, sad postaje očigledno svima – Kosovo je postavilo temelje nezavisnosti tada, iako se režim Slobodana Miloševića pokušavao skriti iza Rezolucije 1244, koja je samo formalno izlazila u susret njegovim željama da SR Jugoslavija ne izgubi suverenitet nad Kosovom. Čim su se vojska i policija povukli sa Kosova i čim je prestala nadležnost organa Srbije i SR Jugoslavije, bilo je jasno da je suverenost SRJ na Kosovu samo prazna ljuštura. Taj provizorij je trajao sve do 2008. Okončan je pobedom jedne strane, albanske, koja će dobiti ono što je želela – punu nezavisnost.

Spor koji se teško može rešiti kompromisom

Spor oko Kosova i na Kosovu, koji traje punih sto godina, predstavlja spor srpske i albanske buržoazije oko toga pod čijom dominacijom će se nalaziti ova teritorija, koja je često menjala gospodara. I jedna i druga strana pronalaze svoje argumente i izgrađuju mitove, koji treba da im posluže u borbi za Kosovo. Srbi se, naravno, drže kosovskog mita, polazeći od toga da je Kosovo kolevka srpstva, koju su izgubili nasilno, i da je to sedište srpske duhovnosti. Albanci, pak, polaze od toga da čine predominantnu većinu na Kosovu, a da su na njemu skoro uvek bili potlačeni, ekonomski zavisni, nacionalno ugnjeteni itd.

Mada i jedna i druga priča imaju neke istinite strane, obe su u osnovi pogrešne. Kad se govori o statusu Kosova, govori se o njegovom današnjem statusu. Polazi se od onoga što jeste, a ne od onoga što je bilo, jer su se stvari tokom vekova ili samo tokom decenija značajno izmenile. Kad je u pitanju status Kosova, postoji nekoliko polaznih tačaka. Prvo, istorijski posmatrano, srpska i albanska vladajuća klasa nikad nisu bile spremne da prihvate neko kompromisno rešenje, još od Prizrenske lige i od trenutka kad je Srbija početkom XX veka dobila Kosovo pod svoj suverenitet. Kasniji razvoj događaja, sve do 1945. godine, ovo je potvrđivao, jer je na Kosovu, kako u Kraljevini Jugoslaviji, tako i pod fašističkom okupacijom, stradala prvo albanska, a potom srpska strana.

Drugo, Kosovo je imalo određeni ustavnopravni položaj u modernoj jugoslovenskoj i srpskoj državi, koji je trebalo da predstavlja polaznu tačku za sve razgovore. Eskalacija nacionalizma to očigledno nije dopuštala. S jedne strane, režim Slobodana Miloševića je izmenama Ustava iz 1989. godine, a potom donošenjem Ustava iz 1990. godine, značajno izmenio sadržaj i obim autonomije Kosova, koji je bio garantovan ustavima iz 1974. godine (mada treba priznati i da ta autonomija nije bila u svemu logična i prihvatljiva). S druge strane, albanski nacionalisti su još 1968. godine javno proklamovali ideju da Kosovo treba da postane republika, čime bi bilo izuzeto iz sastava Srbije, ali bi potencijalno dobilo i pravo na otcepljenje, jer je deo stručne i političke javnosti pogrešno tumačio da su jugoslovenske republike imale ovo pravo. Ideja „Kosovo – Republika“ posebno je došla do izražaja 1981. godine, u vreme kada je Kosovo već imalo status kvazirepublike.

Od kraja 1980-ih godina imali smo dve koncepcije u nerazrešivom sukobu. Jedna je odbacivala autonomiju iz 1974. godine kao nedopušteno široku, dok se druga nije zadovoljavala tom autonomijom. Prva koncepcija je prvo ukinula svaku autonomiju, kada je raspustila Skupštinu SAP Kosovo, da bi je zatim suštinski ograničila Ustavom iz 1990. godine. Druga koncepcija je želela da ta autonomija bude napuštena u korist kvazidržavnosti Kosova kao sedme federalne jedinice u Jugoslaviji. Autonomija po Ustavu iz 1974. godine je imala svoje suštinske nedostatke, budući da je Kosovo zadržavala u sastavu Srbije, ali mu je davala izvesna prava po kojima je ono izlazilo iz pravnog poretka Srbije. No, to rešenje je u datom trenutku očigledno predstavljalo kompromis – Kosovo je deo Srbije, ali je od nje u dobroj meri samostalno.

Ne treba smetnuti s uma da se položaj Kosova posle Drugog svetskog rata stalno menjao. Neposredno po okončanju rata, Kosovo je imalo status autonomne oblasti – Autonomna Kosovsko-metohijska Oblast (AKMO), dok je Vojvodina imala status autonomne pokrajine. To znači da je Kosovo imalo manju samostalnost, a i slalo je manje poslanika u saveznu skupštinu od Vojvodine. Ustav iz 1963. godine već priznaje Kosovu status autonomne pokrajine i izjednačava ga u statusu sa Vojvodinom. Ustav iz 1974. godine daje Kosovu, kao i Vojvodini, status kvazifederalne jedinice, koja ima i svog člana Predsjedništva SFRJ.

Nacionalne manjine, nazvane narodnosti, da bi se ukazalo na izuzetno visok stepen prava koja su im priznata, imale su na Univerzitetu u Prištini pravo da se školuju na maternjem jeziku, što je predstavljalo opravdan i neobično visok obim prava.

U ekonomskom smislu, Kosovo je najviše napredovalo u socijalističkoj Jugoslaviji, dobrim dijelom zahvaljujući sredstvima solidarnosti koje je dobijalo iz saveznog fonda, u koji su unosile sredstva sve republike i pokrajine. Kosovo je, naravno, bilo najnerazvijenije. Razlika između Kosova i Slovenije u pogledu BDP po glavi stanovnika iznosila je 1:8. Čak se može reći da se, kad se uzme ovaj parametar, Kosovo razvijalo sporije od jugoslovenskog proseka. To, međutim, nema nikakve veze sa bilo kakvim animozitetom prema Kosovu ili prema albanskoj narodnosti. Uopšte, sporije su napredovale manje razvijene republike, što važi za Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju. Očigledno je da je delovanje tržišnih zakonitosti učinilo svoje, pa su one, pogotovo u uslovima zatvaranja u republičke i pokrajinske ekonomije, samo povećavalo razlike, koje su iz istorijskih razloga već bile velike. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti, koja se kretala između 35 i 50 % na Kosovu, sigurno je snažno uticala na nezadovoljstvo sistemom i zemljom u kojoj su Albanci živeli, verujući da su zapostavljeni i da, u ekonomskom i socijalnom smislu, ispaštaju više od ostalih. Da su ispaštali više, sigurno je bilo istina, ali ne zbog toga što su bili ugnjeteni, već iz drugih razloga. Prvo, istorijski uslovljena ekonomska zaostalost Kosova je značajno uslovila njegovo zaostajanje za drugim republikama i pokrajinama. Drugo, Kosovo je dobijalo značajna finansijska sredstva i značajno se razvilo upravo u SFRJ. Treće, subjektivni faktor, poput voluntarističkih odluka kosovskih političkih elita, otežavao je racionalno smanjivanje ekonomskih razlika između Kosova i ostatka SFRJ. Četvrto, na to su uticali i objektivni faktori, u prvom redu činjenica da je tržište uticalo na povećanje umesto na smanjivanje razlika. To je pogotovo bio slučaj od 1970-ih godina, kada je razbijanje jedinstva jugoslovenske privrede razoružalo saveznu državu.

Događaji tokom 1980-ih pokazali su da nacionalisti nisu spremni za kompromis. Kako su albanski nacionalisti odgovorili na izuzetno visok stepen samostalnosti? Odgovorili su tako što su tražili još veću samostalnost, koju nisu mogli dobiti i koja im nije bila potrebna ni za šta drugo osim kao korak ka nezavisnosti. Dobijanje statusa republike tada nije dolazilo u obzir, budući da je Kosovo bilo u sastavu Srbije decenijama unazad, ali je izuzetno visoka autonomija predstavljala srednje rešenje. Možda su čak ustavna rešenja iz 1974. godine predstavljala signal za albanske nacionaliste da krenu korak dalje – ako mogu dobiti kvazirepubliku, možda bi mogli i pravu republiku.

Pobeda srpskog nacionalizma označila je kraj autonomije Kosova, iako je neka krnja autonomija formalno ostala. Opijen plebiscitarnom podrškom koju je dobio u Srbiji, Slobodan Milošević je krenuo u „sređivanje“ stanja na Kosovu. Celokupnu vlast su držali kadrovi njegove partije, Srbi, dok je dvotrećinska većina stanovništva, albanska, tu vlast, ali i državu u celini, bojkotovala i počela stvarati svoje paralelne institucije. Milošević nije shvatao da ne može držati vlast protiv celog jednog naroda, koji uz to čini veliku većinu stanovništva. On to pogotovo nije mogao jer nije uživao podršku Zapada. Nacionalizam tada dolazi do vrhunca. Srpska manjina u Pokrajini, ali većina u Srbiji, koristi sredstva sile i brojčanu nadmoć kako bi dominirala Kosovom bez podrške velike većine stanovništva. Nasuprot tome, ta velika većina se kreće od borbe političkim sredstvima, koju vodi Ibrahim Rugova, ka nasilnim sredstvima, koju promoviše Oslobodilačka vojska Kosova (OVK ili UCK). Srpske vlasti su nazivale OVK terorističkom organizacijom iako je istina da je ona kontrolisala znatan deo Kosova još pre NATO agresije. Ona je to mogla zato što je vodila gerilsku borbu i uživala znatnu podršku Albanaca.

Plan iz Rambujea bio je poslednja nada za Kosovo u Srbiji. Milošević to nije prihvatio, da bi sledeće godine, prihvatajući Kumanovski sporazum, pristao na mnogo gore uslove. Srbija je izgubila rat, mnogi ljudi su poginuli, infrastruktura razorena, a Kosovo izgubljeno. Ako bi se tražio pravi izdajnik, to je bio Slobodan Milošević. Ako bi se tražila politička ideologija koja je kriva, to je nacionalizam. Kada je Adem Demaći govorio o kosovskom pitanju, rekao je da Albanci treba da podignu najveći spomenik Miloševiću. Bez njega, ne bi bilo nezavisnog Kosova.

Bio je u pravu. Iako se međunarodno pravo poštuje sporadično i u zavisnosti od različitih ekonomskih i političkih interesa, ono se ne može jednostavnim potezom negirati. Velike sile ga često ne poštuju, ali za to nepoštovanje uvek nalaze neko opravdanje, makar ono bilo sasvim bledo. U slučaju Kosova, našli su ga u politici Miloševićevog režima na Kosovu, pogotovo 1998. godine, kada su se srpska policija i vojska sukobljavale sa OVK. One su znale da srpske snage „prekoračuju ovlašćenja“, pale i ubijaju. Odmah su se pozvale na to, jer, jedno je štititi suverenitet i teritorijalni integritet, a nešto sasvim drugo pod izgovorom te zaštite paliti i ubijati. Velike sile štite teritorijalni integritet, ali ne uvek i ne svakome. One su blagonaklono štitile OVK. Milošević je to znao, ali je uprkos tome dozvoljavao svojim snagama bezbednosti da čine zločine. Izazivao je, znajući da se ne može odbraniti. Možda je napravio krivu procenu, verujući da se agresija neće dogoditi. To ne znamo pouzdano. Ono što znamo jeste da je takvu procenu morao napraviti i da nije smeo činiti poteze koji ne samo da su bespravni nego i izazivaju celu svetsku javnost. Njegova politika nije znala za kompromis.

Ali, to isto nije znala ni politika OVK. Dve strane u ratu nisu nakon rata mogle postići kompromis. Kada je zagospodarila Kosovom, OVK i njeni politički predstavnici sproveli su etničko čišćenje. Srbe, koji nisu otišli sa vojskom i policijom, oterala je OVK. Po čemu je onda ona bila „oslobodilačka“? Oslobodila je Albance Miloševićevog terora, ali je podvrgla Srbe Tačijevom teroru. Razlika je samo u tome što su velike sile prihvatile teror jedne strane, dok su teror one druge ranije osuđivale. Samoidentifikacija OVK, naravno, ništa ne znači. To što su je neki njeni lideri pokušali prikazati kao nastavak antifašističke borbe, smešno je. Antifašisti nisu na Kosovu sprovodili etničko čišćenje. Baš naprotiv. Ona je, po tim svojim radnjama, pre nastavak fašističkih balista nego antifašističkih partizana.

Briselski sporazum ili status quo

Iako su albanski nacionalisti ovladali Kosovom, to im nije uspelo sa njegovim severom, gde je srpska zajednica kompaktna i naslanja se na Srbiju. To stanje je dovelo do toga da Kosovo, iako priznato od mnogih država kao nezavisna država, ne kontroliše deo teritorije, niti ga može kontrolisati, dok stanovništvo tog dela teritorije nema nameru da prizna vlasti u Prištini kao legalne i legitimne. Srbija, pak, sa svoje strane, definiše u svom ustavu Kosovo i Metohiju kao autonomnu pokrajinu i poziva se na međunarodno pravo, koje ne dozvoljava nasilno i protivustavno otcepljenje dela državne teritorije. Tako, Srbija na svojoj strani ima međunarodno pravo, ali albanska politička elita na Kosovu ima na svojoj strani podršku velikih sila i faktičko stanje.

Albanska politička elita se morala osloniti ne pregovore, jer nije mogla osvojiti sever Kosova faktičkom silom. Srbija je takođe morala nešto preduzeti, jer je dosadašnje stanje postalo neodrživo. Kosovo je, prema Ustavu, deo Srbije, iako je jasno da to nije tako još od 1999. godine, pošto Srbija nije vršila i ne vrši nikakvu vlast na Kosovu, niti ogromna većina stanovništva Kosova smatra srpske vlasti legitimnim i legalnim. Oni se pokoravaju prištinskim vlastima i Ustavu Kosova. Štaviše, Kosovo je priznato kao država od znatnog broja država, uključujući većinu velikih sila, ali ne može da deluje u punom međunarodnom kapacitetu, niti bi to moglo u doglednoj budućnosti (ako bi ikad i moglo), jer, na primer, nije član Ujedinjenih nacija.

Evropska birokratija u Briselu takođe želi rešenje ovog problema, jer ne može trpeti stanje u kome država koju je priznala ne kontroliše svoju teritoriju u celosti, dok je druga država smatra svojim delom. Osim toga, ako se teži proširenju EU pridruživanjem Srbije, rešenje kosovskog problema je nužno, kako bi se znalo u kojim granicama Srbija ulazi u EU. Tako je „evropska ideja“ postala probni kamen za srpsku političku elitu. Načelno, srpska politička elita je mogla prihvatiti jednu od dve strategije. Jedna je ova za koju se opredelila, a koja znači faktičko priznavanje nezavisnosti Kosova. Jer, ako se sve institucije koje su dosad postojale na severu Kosova podvrgavaju nadležnosti institucija u Prištini i ako se na njih primenjuje pravo koje je stvorila Skupština Kosova, tada je to potpuno utapanje u pravni i svaki drugi sistem Kosova. Istovremeno, Srbija nema nikakve ingerencije na Kosovu. To što se kosovske vlasti ponašaju kao nezavisne jeste samo zato što one i jesu nezavisne (od Srbije). Formalno priznanje nezavisnosti od strane Srbije je, naravno, izostalo i izostaće, ali ono ionako nema nikakav stvarni značaj. Ono je već učinjeno, samo na drugi način. Kosovo će i dalje ostati u Ustavu Srbije kao autonomna pokrajina, s tim što se na njegovoj teritoriji neće primenjivati nijedan zakon Srbije, niti će njegovi građani učestvovati na izborima za organe vlasti Srbije.

Druga strategija je da se postojeće stanje odugovlači. Srbija time, naravno, ne bi ništa dobila, jer se Kosovo ne bi vratilo pod njenu vlast. „Suštinska autonomija“, o kojoj se u Srbiji govorilo, a i danas se povremeno govori, nema nikakav suštinski značaj, pošto nije jasno kako bi ona bila ostvarena i šta bi značila. Jer, Kosovo jeste ili nije u sastavu Srbije. Trećeg nema. Što je još važnije, kosovske vlasti ne žele bilo kakvu pravnu ili političku vezu sa Srbijom. Tome su krive i velike sile, koje su priznale nezavisnost Kosova. Sada, one ne mogu to priznanje da povuku, a prištinske vlasti se toga drže kao glavnog argumenta u borbi za stvarnu nezavisnost. Druga strategija, dakle, bi značila da Srbija i dalje kontroliše sever Kosova i da ni na koji način ne priznaje nezavisnost Kosova, čak ni time da se saglasi sa integracijom institucija sa severa Kosova u sistem Republike Kosovo. Time bi se status quo samo produžio. Ali, srpska politička elita bi se time oprostila od EU, što je njen veliki cilj (ako izuzmemo manje uticajne stranke, poput Koštuničine Demokratske stranke Srbije).

Briselski sporazum je kratak i nedovoljno jasan dokument. To mu se ne može uzeti kao nedostatak ako se posmatra kao načelni dokument koji treba da bude razrađen u pojedinostima. S druge strane, to mu je nedostatak, pošto se iz sumarnih petnaest tačaka ne zna sasvim pouzdano kako će pojedina pitanja biti uređena. Šta će, na primer, biti sa univerzitetom smeštenim u Kosovskoj Mitrovici? Logika govori da će biti deo obrazovnog sistema Kosova. Na diplomama više neće biti grb Srbije nego Kosova i primenjivaće se zakoni Kosova. Univerzitet će možda, barem u početku, zadržati autonomiju, odnosno neće biti utopljen u Univerzitet u Prištini. On će možda i nastaviti svoj život, ali je pitanje da li će imati dovoljno studenata i, pogotovo, profesora koji će hteti na njemu predavati.

Na koncu, jedinu vlast na Kosovu vršiće Skupština Kosova, što je srpska vlada faktički prihvatila. Vučić je rekao da je prihvatanje sporazuma u Briselu bilo jedino rešenje. U suprotnom, Srbija bi se brzo našla u situaciji da nema plata i penzija. Dakle, vlast veruje da se Srbija ne može izvući iz ekonomske i socijalne bede bez Evrope, a Evrope nema bez prihvatanja nezavisnosti Kosova. Skoro sve parlamentarne stranke su prihvatile ovaj sporazum, svesne realne situacije, ali i svojih interesa i ciljeva. Time je srpska politička elita pokazala koliko je njena politika poslednjih decenija bila pragmatična. Kad je Kosovo predstavljalo bojni poklič, svi su se kleli u njega. Kad je ono postalo teg oko vrata, svi su ga se odrekli. Onaj isti kome je Kosovo pomoglo da se domogne apsolutne vlasti, samo deset godina kasnije faktički je pristao na nezavisnost Kosova. Isti oni koji su ga zbog toga kritikovali i izašli iz koalicione vlade s njim, četrnaest godina kasnije faktički su potvrdili nezavisnost Kosova. Dakako, više nije ni važno da li će Srbija formalno priznati nezavisnost Kosova. Njega su priznale mnogo važnije i moćnije države, a Srbija je pristala da više nema bilo kakve svoje institucije na Kosovu. Time je kosovsko pitanje rešeno.

Kompromisna rešenja nisu dolazila u obzir od vremena kad je nacionalizam ovladao duhovima Srba i Albanaca. Isto važi za period poslednjih šesnaest godina. Albanci nisu želeli ništa osim nezavisnosti. Srbi nisu želeli ništa od autonomije za Kosovo. Tako kompromisna rešenja nikad nisu dobila šansu. Jedno od njih je moglo biti da Kosovo zaista postane republika u sastavu Srbije. Drugo je moglo biti da između Srbije i Kosova bude ustanovljena neka vrsta saveza, gde bi i Srbija i Kosovo imali svoje institucije i pravne sisteme, ali bi ih vezivao mali broj zajedničkih nadležnosti i jedna ili nekoliko institucija. Srbija to nije želela jer bi to bilo suprotno Ustavu iz 1990. a potom i onom iz 2006. Kosovski Albanci to nisu želeli jer su bili protiv bilo kakvih veza sa Srbijom.

Sad su kosovski Albanci prepušteni sebi, a u Srbiji je razbijen jedan mit. Srba na Kosovu gotovo više nema kao rezultat etničkog čišćenja izvršenog od strane albanskih nacionalista, a nema ni mnogih Albanaca, koje su ubijali i proterivali srpski nacionalisti tokom 1998-1999. Kosovo je u mnogo većoj ekonomskoj i socijalnoj krizi nego što je bilo u SFRJ i nema nikoga ko bi mu pomogao. Evropski fondovi su nesolidarni, za razliku od onih jugoslovenskih. Novoformirana buržoazija je postala gospodar života i smrti, a s njom su stopljene novoformirane političke elite, bivši borci, patrioti i nacionalisti. Da su samo te uske manjine dobile od kosovske drame, već je postalo jasno.

Foto: CheeseBob/Flickr

Preporučujemo