Koga košta muzika?

Možda bi bilo korisnije za sve kada bi muzičari, umesto da pričaju o „nekakvoj krizi nekakvoga morala“, više govorili o tome kako muzika sve više počinje da liči na svaku drugu proizvodnju i da se to u rastućoj meri odražava na njen kvalitet.

Katarina Pejak, 06/10/2016






Zanimanje muzičara i uopšte, slobodnih umetnika i dalje ostaje velika nepoznanica „ostatku sveta“. Pitanja koja se postavljaju u vezi su sa skoro svime – od toga kako nam protiču dani do toga zašto smo izabrali da budemo u tako nesigurnoj i, tobože, neregulisanoj delatnosti(veliki broj drugih zanimanja je po toj „nema socijalno, nema topli obrok“ osobini, sve sličniji našem muzičarskom).

Popularni su lamenti umetnika o krizi njihove profesije (koja je skoro uvek u sprezi sa „krizom morala“ i ostalim floskulama). Umetnicima ili, da budem preciznija, radnicima u kulturi ustupa se relativno mali medijski prostor, a onda, kada ga dobiju, vrlo su glasni u svojim gotovo unisonim žalbama na trenutno stanje. S obzirom da to uglavnom nisu ljudi skloni malo dubljoj analizi društveno-političkih kretanja u našoj zemlji, u javnom dijalogu stvorila se polarnost koju možemo nazvati “Farma ili Kolarac” (iako, naravno, takve dve pojave/institucije jedna drugoj nisu nužno konkurencija, pa ni u našoj sredini), gde jedan deo brani teški elitizam, a drugi ono što „pripada narodu“, a to su, nažalost, sadržaji najgoreg kvaliteta. Suština je da je opadanje kvaliteta svih kulturnih i zabavnih sadržaja direktna posledica neumoljive borbe za sve većim profitom (brža proizvodnja i potrošnja) i to nije slučaj samo kod nas. Činjenica je da su umetnici i njihova profesija zaista u krizi.

Imala sam prilike, kao neko ko poslednjih godina živi i radi u SAD malo više nego u Srbiji, da uporedim kako bavljenje muzikom funkcioniše u obe zemlje, mada su sličnosti u lošem itekako prisutne, jer kriza kvaliteta nije svojstvena samo zemljama u tranziciji nego i većem delu sveta. Što se tiče unovčavanja muzičkog rada, postoje dva glavna načina, a to su, uprošćeno, nastupi i zarada od prodaje muzike (takozvane tantijeme – izvor prihoda za sve one koji rade „iza scene“, razne svetske Fute i Marine).

Prodaja muzike više nije nešto na šta treba ozbiljno računati jer je muzika u ovom veku postala besplatna, i to je istina koja će tek uzeti maha (priznali to ili ne, muzičari nemaju pojma kako da se nose sa tim). Rasprava o tome da li je muzika nešto što bi trebalo da bude besplatno u XXI veku, i kako, direktno se tiče toga koliko je javnost zapravo upoznata sa količinom i vrstom rada uloženog u nastajanje nekog muzičkog dela (albuma, singla, spota, itd).

Čini mi se da je i dalje prisutna zabluda da je bavljenje umetnošću nešto što uzima vremena i truda koliko i neki hobi, a ne zanimanje, pa otuda i mišljenje da je umetnost nešto sto ne treba platiti i od čega niko zdrave pameti ne bi trebalo da očekuje da živi. Tome su doprineli i sami umetnici, mistifikujući svoj kreativni proces i u javnom dijalogu ga objašnjavajući skoro pa onostranim iskustvima i smeštajući ga u nejasni domen „talenta“ i čistog nadahnuća. Iako količina stvarnog rada možda i varira u različitim umetničkim branšama, ovde će biti reči samo o muzičkoj.

Kada konzumirate neki muzički proizvod, dakle, prisustvujete koncertu ili slušate album, u taj proizvod nije samo uložen rad koji je potreban da se on stvori, već autor ulaže i sate rada od početka svog bavljenja muzikom (obično šesta godina života) da bi stekao umeće koje sada koristi u stvaranju muzike. Većina muzičara je muzički obrazovana paralelno sa redovnom školom, privatno ili u institucijama, što znači da su u svoj profesionalni odnos stupili jako rano, i to su neki sati rada koji se ulažu da bi se kasnije „isplatili“, kvalitetom, a i primanjima. Naravno, stepen sviračkog umeća i teorijskog znanja koji je potreban nije isti u svakom žanru, ali je većini žanrova zajedničko to da je u kvalitet zvuka ulažen rad, bilo da su to probe u garažama ili vežbaonice na nekom konzervatorijumu.

Osim tog inicijalnog rada koji ulažemo od malena, naravno, postoji i rad na snimljenoj muzici. Rad koji je uložen da bi se ta muzika napisala, rad muzičara koji je u studiju odsviraju, rad muzičkih inženjera koji su omogućili snimanje – to su sve ljudi čija egzistencija zavisi od prihoda od prodaje muzike, a ti prihodi su nestali gotovo odjednom.

Danas, većina velikih, malih i srednje velikih svetskih imena funkcioniše na bazi turneja, a biznis plan jedne turneje nalik je biznis planu jednog preduzeća – što veći učinak sa što manje inicijalnog troška (za organizatore).To znači da organizacija, bilo da je to sam autor iliti frontmen (što je slučaj kod manjih bendova) ili neki menadžment pri izdavačkoj kući, pravi plan budžeta pre nego što angažuje učesnike. Zbog toga muzičari, a i ostali radnici, često nisu u prilici da pregovaraju jer će organizacija u najvećem broju slučajeva naći nekoga ko će pristati na ponuđenu cenu. O kom god nivou priznatosti i „slave“ da se radi, jedno je zajedničko svima – sajdmeni (muzičari sa strane), najamnici, jesu zamenjivi, a šefovi benda su u prilici da se ponašaju kao gazde. Razgovarajući sa nizom muzičara „starije garde“, od kojih je jedan bio dugogodišnji bubnjar Tine Tarner, uvidela sam da je pozicija muzičara u bendu jedne solo zvezde prilično neglamurozna i stalno ugrožena. On mi je rekao da morate, koliko god vam dobro išlo, biti svesni da to može prestati bilo kad i da je neizvesnost nešto na šta se morate navići.

Naravno, i kada ste autor i šef benda, to nosi svoj niz problema. Vi ste ti koji moraju da obezbede sve uslove da bi muzika mogla da se desi, i bivate plaćeni poslednji od svih u ekipi, što često znači da ne bivate uopšte plaćeni, ovo važi ako ste na početku karijere, a posebno je zastupljeno u veoma urbanim sredinama, poput Njujorka. Zbog toga je odnos muzičara jednih prema drugima nešto što bi moralo da se zasniva na razumevanju i solidarnosti, a ne na suvoparnim računicama poput „plaćam te za tvoje vreme“– mada je upravo to ono što se češće dešava. I sama sam, u ulozi „sajdmena“, imala poslodavca koji je nudio mesečnu platu, umesto honorara po svirci ili probi, upravo da bi osigurao moju dostupnost u svakom trenutku.

Sve ovo je stanje čitave branše u kome je samo retkima udobno. Trenutno ni muzički uspeh ne garantuje materijalnu sigurnost. Prilikom selidbe za Nešvil, u centar jednog dela muzičke industrije, počela sam da „nalećem“ na ljude koji su meni, kao i ja njima, sada konkurencija i, iako bi trebalo da su etablirani u svakom smislu, svi se borimo za istu „gažu“. Neko ko je napisao pet-šest hitova od kojih je nekada mogao/la da iškoluje dvoje dece sada svira u nekom klubu, i to ne preterano često.

S obzirom na sve to, možda bi bilo korisnije za sve, kada bi muzičari, umesto da pričaju o „nekakvoj krizi nekakvoga morala“, više govorili o tome kako muzika sve više počinje da liči na svaku drugu proizvodnju i da se to u rastućoj meri odražava na njen kvalitet.

Ne bih se bavila time da li je ova situacija pravedna ili nepravedna, mnogi su skloni verovanju da je „nekad bilo bolje“, ali ipak je istina da je ono što je nekad bilo dovelo do ovoga što jeste danas. Svakako, najpopularniji izvođači (Tejlor Svift i njoj slični) i dalje nalaze načine da dođu do ogromne zarade, kroz razna sponzorstva, marketing kampanje i tako dalje. Oni koji su najoštećeniji su ljudi koji se muzikom bave na nekom „nižem“ nivou, svirajući u klubovima i na manjim festivalima, a to su upravo ljudi koji su u najneposrednijem dodiru sa svojom publikom. Taj ogromni procep između najuspešnijih i svih ostalih je nešto što je skroz karikaturalne prirode.

Ipak, uloga muzike u svakodnevnom životu i dalje ostaje neugrožena i nezamenjiva. Muzika se još uvek stvara i još uvek sluša, ali je ono što se dešava između problem: distribucija, reklama i stavljanje muzike u određeni kontekst, što sve često nema veze sa samim autorom.

Ipak, treba imati na umu da je položaj muzike u komercijalnom smislu, od samog početka, upitan. „Columbia records“ isprva je bila firma koja je proizvodila i prodavala Edisonove fonografe, a kako bi povećali interesovanje počeli su da beleže i distribuiraju zvučne zapise (ploče) i davali ih kao prilog uz svaki kupljeni fonograf. To je početak istorije komercijalne muzike – ona nikada nije ni bila sama sebi svrha. Jedina svrha je profit, i tada i sada, tokom ovih stotinak godina na tom planu se nije mnogo toga promenilo.

Možda ova trenutna kriza i doprinese da se uloga i smisao slušanja muzike vrate bliže svom izvornom obliku. Ko se bavi muzikom, bavi se komunikacijom – bavi se zajednicom. Muzika je i neverbalna i verbalna, i intimna i zajednička. Muzičar mora da oseća zajednicu kojoj se obraća, a zajednica da njega podržava – zahvaljujući njoj on i može da postoji. Prema tome, ta iskonska osobina muzike jeste upravo ono što joj ne dopušta da propadne i umre, a svrha bavljenja muzikom krije se u toj razmeni.

Jedino što treba od nečega platiti račune.

Foto: HerryLawford/Flickr


Katarina Pejak je kantautorka i pijanistkinja iz Beograda, a trenutno živi i radi u Nešvilu (SAD). Diplomirala je na bostonskom Berkliju i objavila nekoliko albuma; takođe je pisala muziku za nekoliko filmova. Redovno nastupa i u SAD i kod nas.

Preporučujemo