Kina kao skromni div

Okrenutost Kine ka unutrašnjosti karakteristična je još od 15. veka, kada je upoznala zametke industrijske revolucije, imala velike jedrenjake, bila centralizovana i vojno sposobna da krene u kolonizaciju sveta, ali je ulogu svetske kolonijalne sile prepustila Evropljanima.

Branko Mišović, 11/10/2016






Osvrt na Kinu kao najmnogoljudniju državu i privredu koja beleži najbržu stopu rasta činimo najčešće iz perspektive dnevno-političkog diskursa i, na taj način impresionirani zaista velikim ciframa, koje u svakom smislu karakterišu ovu zemlju, zanemarujemo socio-istorijski kontekst u kome se razvija ova (super)sila. Iz tog razloga, Kinu valja sagledati iz bar dva ugla. Jedan ugao je lokalnog karaktera i tiče se realnih kapaciteta kineskog društva da izraste u svetsku silu, a tu pre svega treba imati na umu zadobijanje legitimiteta kod sopstvenog stanovništva za internacionalnu trku, a drugi ugao je sagledavanje odnosa na geopolitičkoj „tabli“ i mesta koje Kina zauzima na toj „tabli“. Današnje razumevanje i posmatranje Kine valjalo bi započeti iz enviromentalne perspektive kao ugla gledanja na širi skup infrastrukturnih karakteristika koje joj o(ne)mogućavaju da zauzme vodeće mesto u svetskom sistemu. Sa stanovišta unutrašnje dinamike, kinesko društvo se veoma brzo razvija i beleži visoku stopu urbanizacije, veliku proizvodnju i potrošnju uglja i energije generalno (Kina je jedan od najvećih uvoznika energenata), najveći je proizvođač čelika, zauzima visoko mesto po potrošnji pesticida i nafte. Saobraćajna mreža se takođe veoma brzo razvija, kao i broj motornih vozila (uglavnom za transport robe i materijala). Ubrzan ekonomski rast počiva na „prednostima zaostalosti“ kakve su, na primer, komandno projektovanje, slab i gotovo nepostojeći civilni sektor ili jednostavno autoritarizam kao svojstvo sistema.

Ti dojmljivi statistički podaci o opsegu i rastu kineskog gospodarstva prikrivaju činjenicu da se ono velikim dijelom temelji na zastarjeloj, nedjelotvornoj ili zagađivačkoj tehnologiji. Energetska ekonomičnost Kine u industrijskoj proizvodnji doseže samo polovicu one u Prvome svijetu; za proizvodnju papira Kina troši najmanje dva puta više vode nego Prvi svijet; navodnjavanje se temelji na nedjelotvornim površinskim metodama zbog kojih se gubi voda i hranljive materije u tlu, nastaje uetrofikacija, a u rijekama se gomila talog. Tri četvrtine enrgije Kina dobiva iz ugljena, glavnog uzroka zagađenja zraka i kiselih kiša te važnog uzroka neučinkovitosti. Na primer, za proizvodnju amonijaka, nužnog za dobivanje umjetnih gnojiva i tekstilnu industriju, Kina troši 42 puta više vode nego Prvi svijet, gdje se amonijak proizvodi iz zemnog plina. [Daimond, 2008:416]

Snažan tempo industrijskog razvoja zanemario je obazrivost na kvalitet prirodnog okruženja, te tako Kina ima pre svega probleme sa slatkom vodom (kojom inače oskudeva), a zatim i sa neprečišćavanjem otpadnih voda iz industrijskih postrojenja. Nekontrolisana seča šuma koja je bila odlika industrije koja je malo marila za održivi razvoj, dovela je do toga da velike površine plodnog tla erodiraju i na taj način utiču na dužinu plovnih reka i kanala s obzirom na mulj koji se u njih uliva. Upotreba pesticida je takođe značajno uticala da opadne kvalitet zemljišta i da se neke prirodne vrste neophodne za preradu zemljišta unište, a sve to utiče na količinu proizvedene hrane, kao i na njen kvalitet. U slučaju Kine, Dajmond locira centralni problem sa ekološkim faktorima u nedostatku šuma. Naime, Kina spada u države koje imaju najmanji procenat šuma po glavi stanovnika (0,3 jutra po stanovniku, dok je svetski prosek 1,6 jutara). Sa prirodnim nedostatkom šuma, pojačanim nekontrolisanim krčenjem i ispašama, dolazi problem travnatih površina, zbog čega dolazi do čestih i velikih poplava reka i velikih, učestalih peščanih oluja. Nekontrolisan privredni rast može naneti ozbiljne probleme Kini. Pokušaj da se dostigne standard zemalja Prvog sveta, u smislu stvaranja svetske sile, može biti poguban. Američki antropolog Džared Dajmond, poznat po svojim knjigama „Mikrobi, puške i čelik“ i „Slom“, u kojima daje prikaz evolutivnog razvoja ljudskih društava u skladu sa geografskim datostima, ističe kao jedan od bitnih faktora za opstanak jednog društva rešavanje problema koje isto ima sa životnim okruženjem. To je, po mišljenju ovog autora, jedan od glavnih problema koje kinesko društvo nastoji rešiti s obzirom na pogubne posledice uzrokovane desetogodišnjim projektima Kulturne revolucije. Međutim, i danas, kada se divimo mogućnostima i realizaciji kineskih megaprojekata, kao što je skretanje tokova velikih reka, raseljavanja miliona stanovnika, ne uviđamo potencijalnu pogubnost na duže staze s obzirom na karakter institucija sistema.

Naime, svi ti megaprojekti, počev od izgradnje velikog, Kineskog, zida, svedoče o lakoći mobilizacije ljudstva, ali i onoga što je bitnije, a to je snaga i izuzetna sposobnost sistema da neke ideje guši ili promoviše. Dajmond smatra da ova karakteristika kineskog političkog sistema nije proizvod komunista, već da je nasleđena kroz istoriju kineske političke geografije. Dok u Evropi imamo državne sisteme sa mehanizmima „ograničenja“ i „dozvola“ koji stvaraju „balans“ društvenog sistema, dotle u zonama dominacije Rusije i Kine imamo samovolju državnog aparata. Ovaj balans u Evropi građen je kroz trijadni sistem ograničavanja vlasti između klera, zemljoposednika i monarha, što će nemačkog sociologa Norberta Elijasa ponukati da afirmiše koncept figuracija koji bismo u najjednostavnijem smislu mogli definisati kao spremnost na toleranciju, odnosno kompromise. Taj unutrašnji mehanizam je onemogućavao stvaranje velikih apsolutističkih carstava, dok je geografija bila u zaleđini čitave istorije, s obzirom na to da je Evropa išpartana dovoljno velikim i mirnim rekama, planinskim masivima, velikim poluostrvima, mirnim morima, čime su stvarane prirodne granice. Početkom 16. veka, Evropa je imala preko 500 državnih sistema, koji su bili u savezima ili sukobima, a samim tim nije postojala društvena učmalost kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Azijska geografija je bitno drugačija, u ovom slučaju kineska geografija i istorija svedoče nam o surogatu prirodne prepreke u cilju odbrane, a reč je o Kineskom zidu. Nešto slično imali smo u 20. veku, kada SSSR stvara tampon zonu u Istočnoj Evropi, štiteći granice rođenja revolucije, imajući u vidu laka prodiranja Napoleona i Hitlera. Grandiozni projekat Kineskog zida imao je ozbiljne posledice po budućnost Kine.

Početkom 15. veka, kineska dinastija Ming pokrenula je izgradnju flote koja je za tadašnje evropske pojmove bila impresivna. Tačnije, ono sa čim će se Kolumbo otisnuti u Novi svet bilo je minijaturno u poređenju sa onim čime je raspolagao kineski general Ženg He. „Na prvu plovidbu 1405. godine poveo je 317 plovila i 28000 ljudi, a Kolumbo samo četiri broda i 140 mornara. Najveća plovila kineske flote, ’brodovi s blagom’, bila su dugačka preko 120 metara – više od četiri puta duža od Santa Marije, Kolumbovog admiralskog broda – i imalu su devet jarbola. Za konstrukciju svakog bilo je potrebno drvene građe od 1200 hektara šume.“ (Zakarija, 2009:49) Pored uspeha koji su postigli u vidu trgovine i pokoravanja plemena u susedstvu, ovaj projekat je ugušen do početka 16. veka kao da nikada nije postojao. Jedan od razloga odnosio se na sve učestalije upade mongolskih hordi u kinesku teritoriju, te se kapital i energija državnog aparata okreću izgradnji velikog zida, ali isto tako bitan faktor jeste i smena dinastije. U Evropi bi ovaj scenario bio nezamisliv. Svaki pokušaj da se uguši nečija ideja rešavan je prebegom inovatora na slobodniju teritoriju. Grandiozni projekti, stoga, ne moraju po pravilu biti odraz stabilnosti društvenog sistema i realna slika snage državnog aparata. Dovoljno je da se prisetimo osamdesetih godina 20. veka, kada se Sovjetski Savez razbacivao izdašnim sredstvima za svemirski i vojni program, da bi se nedugo zatim srušio kao kula od karata. Zato buduću kinesku suprematiju treba posmatrati iz ugla razvoja kapaciteta društva, a ne države.

Ipak, brojni su primeri kada je kinesko društvo uspelo da u kontinuitetu razvija potencijale i da ne ulazi u svetsku imperijalnu trku. To navodi na mogući scenario da kineske vlasti imaju „sluha“ za probleme koji se tiču unutardruštvenog razvoja i da će se pre svega okrenuti tim problemima, a ne takmičenju sa SAD.

Svoju unutrašnju politiku Kina gradi kroz kontinuitet od skoro dva milenijuma. Njeno neučešće u međunarodnim poslovima pre komunističke revolucije nije plod strane superiornosti, već shvatanja kineske političke elite da je njihova civilizacija samodovoljna. Na toj greški samopouzdanja Kina je počela da vodi politiku modernizacije kakvu je Japan, kao zemlja koja je od Kine pozajmljivala brojne tradicije, usvojio polovinom 19. veka za vreme Mejđi reforme. Kineska revolucija bila je mešavina socijalnog i nacionalnog otpora, socijalnog jer je stanovništvo živelo u bedi i trpelo represiju, a element nacionalnog dolazio je kao znak za uzbunu da su kinesku teritoriju, Mandžuriju i lučke gradove, mogle da okupiraju bilo koje strane vojske koje bi doprle do kineske obale. Iako je antiimperijalistički ustanak dao rezultate, samo tkivo kineskog naroda se podelilo na pristalice modernizacije i reformi i onih koji su te tendencije izdali, a koji su bili predvođeni liderom Kuomintanga Čang Kaj Šekom. Kuomintang se nametnuo kao regularna, državna vojska, što je u osnovi i bio, ali ono što je bitnije je da nije imao legitimitet kod svojih građana. Svoju podršku tražio je u gradovima i kod prekomorskih Kineza. Međutim, više od 90 % Kineza i teritorije države bilo je van gradova, u ruralnoj unutrašnjosti.

„Kada su preuzeli vlast u Kini 1949. godine, nakon što su skoro sa omalovažavanjem zbrisali snage Kuomintanga u kratkom građanskom ratu, bili su za svakog, osim za ostatke kuomintanškog režima u bekstvu, legitimna vlada Kine, pravi naslednici carskih dinastija posle četrdeset godina interregnuma. A bili su još više prihvaćeni kao takvi, jer su kao marksističko-lenjinistička partija bili kadri da iskuju opštedržavnu, disciplinovanu organizaciju sposobnu da prenese politiku vlade iz centra do najudaljenijih sela ove džinovske zemlje – kao što bi po mišljenju većine Kineza, pravo carstvo i trebalo da čini. Organizacija, a ne doktrina je bila glavni doprinos Lenjinovog boljševizma promeni sveta.“ (Hobsbaum, 2002:351) Dakle, revolucija je bila obnova reda, snage države koja će zavesti red shvaćen kao kretanje u okvirima uređenog sistema, što je sve bilo povezivano sa nekadašnjom veličinom kineske civilizacije. Narodno poverenje nije bilo uzaludno, vraćena je socijalna sigurnost poboljšanjem uslova seoskog života i porastom proizvodnje žitarica, a isto tako, Kina je osnažila svoje nacionalno biće učešćem u Korejskom ratu 1950-1952. godine kada je uspela da pobedi i održi na odstojanju SAD.

Ovi uspesi dali su povoda samovolji državnog aparata na čelu sa Mao Ce Tungom, koji će državu kroz narednih dvadeset godina voditi na katastrofalan način. Konfrontacija sa SSSR-om 1960. godine dovela je do prekida bilo kakve pomoći Kini u vidu tehnologije. Kolektivizacija seoske imovine i brza industrijalizacija uzrokovali su veliku glad, stagnaciju i nazadovanje. Maova doktrina i poznavanje marksizma nije imalo nikakvog dodira sa evropskim marksizmom, već pre svega sa staljinističkim interpretacijama Marksa, što je u kombinaciji sa revolucionarnim žarom koji je zahtevao sveopštu kolektivizaciju i brisanje pojedinca, vodilo katastrofalnoj politici oličenoj u programu Kulturne revolucije, koji se završava 1976. godine kada Mao umire. Tada dolazi do reforme sistema, kojom je rukovodio pragmatični državnik Deng Ksiaoping, koji je uspeo da modernizuje i vrati Kinu na visokopozicionirano mesto u međunarodnoj politici. Ksiaoping je 1977. godine ukazivao na značaj istinske modernizacije koja će zahvatiti i promene u partijskoj i državnoj administraciji. Njegova vera u nauku i tehnologiju bila je presudna u reformi kineskog sistema, koji je tih godina ozbiljno zaostajao za razvijenim svetom. Reforme koje su sprovedene u tadašnjoj Kini, inkliniranje privrede ka kapitalizmu, okretanje ka SAD kao partneru, omogućilo joj je status potencijalne svetske super sile.

Na ovom mestu dolazimo do geopolitičke tačke gledišta, koja će nam poslužiti da vidimo da li Kina zaista ima kapacitete da na globalnom nivou postane nova svetska imperija i da li uopšte želi takvu ulogu. Zadobijanje statusa svetske sile nije proces koji odjednom bukne i koji se može predvideti iz dnevno-političkog diskursa. To je dugotrajan proces koji zahteva brojne predispozicije. SAD kao svetska supersila su paradigma uspešno realizovanih programa konstituisanja takve države, koji su počeli sticanjem nezavisnosti 1783. god., širenjem po Severnoj Americi, građanskim ratom koji je odredio pravac kretanja političkog života u SAD, sve do 1898. godine,kada su SAD porazile Španiju kao nekadašnju pomorsku silu. Konstelacija odnosa je takva da SAD predstavljaju državu-kontinent i to, pre svega, mladu državu neopterećenu političkim i socijalnim tradicijama kakvim je Evropa prebogata. Ogromno prostranstvo koje nema istorijsku državotvornu tradiciju (što nije slučaj sa Latinskom Amerikom, koja danas svoj socijalizam kalemi na protonacionalizmu indijanskih civilizacija) i izlazak na dva velika, ključna okeana, omogućili su nesmetan ekonomski razvoj koji je bio prenesen na ostatak sveta preko snažne mornarice. I zaista, gospodarenje svetskim (toplim) morima predstavlja jedan od ključnih faktora za dobijanje statusa svetske imperije. Britanija, Španija, Francuska, Portugalija, Nizozemska, zatim pre velikih geografskih otkrića dominacija Arapa Mediteranom i Indijskim okeanom, gde su se susretali sa kineskom flotom, samo ukazuju na činjenicu da prisustvo u svetskim morima igra veoma značajnu ulogu. U tom smislu, američko prisustvo u svetskoj politici počinje da se ispoljava već sa Rusko-japanskim ratom 1905. god., a definitivni znak da američka dominacija počinje predstavljao je Prvi svetski rat, kada je mornarica odigrala odlučujuću ulogu u pobedi protiv Nemačke i Austro-Ugarske. Tadašnji plan američkog predsednika Vilsona o „pravu naroda na samoopredeljenje“ iskrojio je nacionalnu i političku mapu Evrope i stavio do znanja da SAD dominiraju svetskom politikom. Ne treba pominjati krizu iz 1929. god., koja je bila, pre svega, američka kriza, ali se prenela na čitav svet i na taj način pogurala razaranja koja će uslediti u Drugom svetskom ratu.

To su sve faktori koji karakterišu jednu svetsku silu koja svojim kretanjem pomera, (ne)namerno, i druge. Kada se svemu tome doda i funkcija „meke moći“, koju je formulisao Džozef Naj, kao sposobnosti popularne/masovne kulture neke države da za sebe veže najveći deo svoje i inostrane populacije, onda je slika o američkoj dominaciji upotpunjena. Svakako da je trenutno stanje „amerikanizacije“ sveta praćeno licemerjem američke spoljne politike i da izaziva veliki averziju tamo gde ova država interveniše, ali na globalnoj sceni jedino su SAD još uvek spremne da izvode takve manevre i to ih s pravom određuje kao svetsku silu koja će još dugo vremena biti broj jedan. Kada je reč o Kini, trebalo bi pre svega obratiti pažnju na njene direktne konkurente, odnosno na njeno susedstvo. Japan je po ekonomskim standradima merenim po glavi stanovnika još uvek ispred Kine, koja u ovom slučaju jeste u rangu zemalja nekadašnjeg Trećeg sveta. Indija je potencijal na koji su se oslonile SAD kada su joj dale status nuklearne sile, a zauzvrat dobile kontrolu nad civilnim nuklearnim programom. Indija i po ljudstvu parira Kini. Rusija takođe predstavlja ozbiljan problem s obzirom na veliku dužinu granice koju sve više prelaze ilegalni kineski migranti, a ne treba je zaboraviti i kao silu koja je uvek ostajala kao poslednja brana u borbi protiv imperija koja su imala pretenzije da vladaju svetom.[1] Rusija se često posmatra kao kineski saveznik, međutim prošlost ova dva suseda je „solidno“ burna što primećuje još Etiambl u svom poznavanju Kine, poredeći ove granične konflikte sa Alzasom i Lorenom. Ovde treba imati u vidu rusku kolonizaciju Sibira, secesiju Mongolije i stvaranje sovjetskog satelita, kao i amursku oblast. Pored svega toga, treba imati na umu ulogu SAD u Istočnoj Aziji, prisustvo njenih vojnika u Japanu i Južnoj Koreji, što sve ukazuje na činjenicu da postoje ozbiljni problemi oko jedinstva ovog dela sveta kada je reč o lokalnim vladama. U tom kontekstu, SAD imaju ulogu posrednika u pregovorima između vlada među kojima vladaju zategnuti odnosi, a to se odnosi na Severnu Koreju, Južnu Koreju, Japan, Indiju i Kinu. „Nešto slično tome radio je i prvi kancelar carske Nemačke, Oto fon Bizmark. Sistem saveza koji je on stvorio u cilju izolacije Francuske, veoma liči na ono što Amerika radi na Dalekom Istoku. Naime, u čuvenom Kisinger diktatu, Bizmark daje svoj recept kako Francusku (koju je smatrao najvećom pretnjom bezbednosti ujedinjene Nemačke) držati po strani: ’Treba stvoriti univerzalnu političku situaciju u kojima smo mi neophodni svim silama osim Francuske, a koje ćemo pomoću naših međusobnih odnosa, držati što je moguće dalje od formiranja koalicije protiv nas.’ Zamenite ovo ’Francuska’ sa ’Kina’ i imamo situaciju koja je u obrisima prisutna danas na Dalekom Istoku, a koja bi u slučaju otvorenijih sukoba između Kine i SAD mogla postati i stvarnost.“ (Živojinović, 2009:455) Svetsku supersilu karakteriše da svoju moć demonstrira, kako u svojoj, lokalnoj regiji, tako i na bilo kom drugom kraju sveta, a Kina te kapacitete, za razliku od SAD, još uvek nema.[2]

Unutardruštveni razvoj Kine nije ravnomeran. Postoji sve veća razlika između ruralnih i urbanih krajeva, politička liberalizacija je još uvek veliki problem s obzirom da politička elita treba da izvrši rekonfiguraciju političke moći na altruistički način, tj. da se odrekne određenih ingerencija i da uz ekonomsku liberalizaciju isprati i demokratizaciju u politici. Kina može imati ozbiljan problem po pitanju nacionalnog jedinstva, sa Tibetom kao i sa muslimanskom populacijom Ujgura, među kojom je pre nekoliko godina izbila pobuna, dok Tajvan predstavlja prioritetni nacionalni cilj vraćanja matici. Takve okolnosti podsećaju na situaciju u kojoj se nalazio SSSR, tj. da Kina može biti jaka sila na međunarodnom planu, ali slaba država na unutrašnjem, što znači da može biti uskraćena za legitimitet sopstvenih građana. Ako ovome pridodamo i karakter državnih granica, broj susednih država, kulturne i civilizacijske sličnosti između Kineza i suseda, onda je izvesnije da će Kina sa svojih trinaest suseda pre svega voditi borbu oko lokalne suprematije. I konačno, pitanje je da li Kina zaista želi da postane svetska supersila u ovakvim okolnostima.

S obzirom na navedene okolnosti, teško je poverovati da bi kineski državni vrh bio spreman da se upusti u otvorenu konfrontaciju sa zapadnim svetom na čelu sa SAD. Sasvim je normalno da Kina ostane uzdržana u jednom takvom svetu. Njena okrenutost ka unutrašnjosti poznata je još od 15. veka, kada je Kina poznavala zametke industrijske revolucije, imala velike jedrenjake, bila centralizovana i vojno sposobna da krene u kolonizaciju sveta, ali se okrenula sebi i ulogu svetske kolonijalne sile prepustila Evropljanima. Sve ovo, Evropa je stvorila otprilike u isto vreme, sa malim kašnjenjem, ali je uprkos svojoj fragmentiranosti, kako u geografskom, socijalnom i poltičkom smislu, uspela da kolonizuje svet i da se toj istoj Kini predstavi kao kolonizator (dobar primer je Hong Kong, a isto tako i Japan kao dalekoistočna zemlja koja je prihvatila zapadnoevropski način upravljanja državom u vreme Mejđi reforme i uspeo da izvrši aneksiju jednog dela kineske teritorije – Mandžurije). Zbirno gledano, Kina ima sve odlike koje su dovoljne za jednu silu čiji je domet pre svega regionalnog karaktera. „’Čekajući svoj trenutak’ Kina će se bar još neko vreme, povinovati tzv. ’doktrini 24 karaktera’ (ime je dobila po broju kineskih znakova u toj rečenici) koju je izrekao bivši vrhovni lider Deng Ksiaoping 1991. godine. On svojim naslednicima savetuje ’mirno posmatrajte, osigurajte poziciju Kine, poslovima pristupajte smireno, krijte naše kapacitete i sačekajte naše vreme, držite se po strani, i nikada ne prezajte za vođstvom’.“ (Živojinović, 2009: 466-467) Ovo nam govori da Kina nema pretenzije da vlada svetom, verovatno najveći problem nije u ekonomskoj i vojnoj, već pre svega u „mekoj moći“, a na tom mestu dolazimo i do Hantingtonovog koncpeta „sukoba civilizacija“, odnosno spremnosti da se svetsko stanovništvo identifikuje sa određenim korpusom vrednosti koje dolaze iz, uslovno rečeno, jednog centra. To je najveća prepreka konsolidaciji Kine u svetsku supersilu.

Foto: Adolfo Cocchi/Flickr


[1] „Ekonomski dinamizam Kine izlio se u Sibir i kineski poslovni ljudi, zajedno sa korejskim i japanskim, tu istražuju i eksploatišu mogućnosti. Rusi sve više svoju ekonomsku budućnost vide povezani sa istočnom Azijom, a ne evropskom Rusijom. Ono što više ugrožava Rusiju je imigracija Kineza u Sibir, gde je broj ilegalnih kineskih migranata 1995. iznosio 3 do 5 miliona u poređenju sa 7 miliona Rusa u Istočnom Sibiru . . . Nadalje, sve bolji ekonomski odnosi sa bivšim sovjetskim republikama mogu da pogoršaju odnose sa Rusijom. Kineska ekspanzija takođe može da postane vojna ako Kina odluči da povrati Mongoliju koju su Rusi odvojili od Kine posle Prvog svetskog rata i koja je decenijama bila sovjetski satelit.“ (Hantington, 2000:269)

[2] Na ovom mestu se ponovo vraćamo na gospodarenje svetskim morima, u ovom slučaju to je Pacifik. Iako Kina izlazi na tri mora (Žuto, Istočnokinesko, Južnokinesko), ona nema kapacitete da prevaziđe tu regionalnu zatvorenost usled razuđenosti obale jugoistočne Azije gde su stacionirane američke trupe, a takođe tu je i problem sa Tajvanom. Kako su ovi morski prolazi neophodni za transport robe, kako izvoz, tako i uvoz (naročito energenata), to je onda jasno da Kini odgovara „mirno more“ na kome SAD dominiraju sa jedanaest nosača aviona (Kina je tek nedavno dobila svoj prvi nosač aviona) i brojnim podmornicama. Iz ove perspektive, Kina podseća na Rusiju, koja nije mogla da izađe na veliko, toplo more usled prisustva Turske na Bosforu i Dardanelima (SSSR je to kasnije pokušavao da nadoknadi ali bez većeg uspeha), a sličan problem ima i Nemačka. Tek sa uspostavljanjem dominacije na morima, jedna sila postaje supersila, kao što je to bio slučaj sa već pominjanom Španijom, Nizozemskom, Engleskom i SAD (Živojinović 2009).

Literatura:

Diamond, J. (2008). Slom. Kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh. Zagreb: Algoritam.

Hantington, S. (2000). Sukob civilizacija. Podgorica: CID.

Hobsbaum, E. (2002). Doba Extrema: Istorija Kratkog Dvadesetog Veka 1914-1991. Beograd: Dereta.

Zakarija, F. (2009). Postamerički svet. Smederevo: Heliks.

Živojinović, D. (2009). Šest razloga zbog kojih Kina neće biti sledeća svetska super sila. Godišnjak FPN 3(3): 437 – 476.

Preporučujemo