Kako biti antikapitalista danas?

Antikapitalizam nije samo etičko protivljenje nepravdi – on predstavlja pokret za izgradnju alternative. Pripitomljavanje i urušavanje kapitalizma su jedine održive opcije.

Erik Olin Rajt, 22/10/2016






Za mnoge ljude je ideja antikapitalizma smešna. Na kraju, kapitalističke firme su nam donele fantastične tehnološke inovacije proteklih godina: pametne telefone i strimovane filmove; automobile bez vozača i društvene mreže; ogromne ekrane na fudbalskim utakmicama i video igre koje povezuju hiljade igrača širom sveta; svaki mogući potrošački proizvod dostupan je za naručivanje preko interneta; zaprepašćujuće povećanje produktivnosti rada kroz nove automatizovane tehnologije; i još mnogo toga više.

Iako je istina da se prihodi nejednako distribuiraju u kapitalističkim ekonomijama, takođe je istina da se količina potrošačkih dobara dostupnih i pristupačnih prosečnoj osobi, pa čak i siromašnima, veoma povećala, skoro svuda. Dovoljno je uporediti razliku koja je nastala za pola veka, od 1965. godine do 2015. godine, u Sjedinjenim državama: procenat Amerikanaca sa klima uređajima, automobilima, mašinama za pranje veše i suđa, televizorima, i sa kanalizacijom i vododom značajno se povećao. Životni vek je duži; smrtnost novorođenčadi se smanjila.

U XXI veku, ovo povećanje osnovnog standarda života desilo se i u siromašnijim regionima sveta: materijalni standard miliona ljudi koji žive u Kini dramatično se povećao od prihvatanja slobodnog tržišta u toj zemlji.

Sa druge strane, pogledajmo šta se desilo u Rusiji i Kini kada u pokušale da implementiraju alternativu kapitalizmu. Osim političkog tlačenja i brutalnosti tih režima, njihove ekonomije su, takođe, doživele krah. I onda se postavlja pitanje: ako želite da povećate kvalitet života ljudi, kako možete biti antikapitalista? Sve ovo predstavlja jednostranu, klasičnu sliku koja nam se nameće.

Sada ćemo vam predstaviti drugačiju priču: suštinu kapitalizma predstavlja siromaštvo usred obilja.

Ovo nije jedina loša strana kapitalizma ali to je njegova najveća mana. Moralno je odvratno da u bogatim društvima postoji široko rasprostranjeno siromaštvo – posebno među decom, koja očigledno nemaju odgovornost za svoje patnje – jer ono može biti lako uklonjeno.

Iako postoji ekonomski rast, tehnološke inovacije, rast produktivnosti i povećanje rasprostranjenosti potrošačkih dobara uporedo sa kapitalističkim ekonomskim rastom dolazi i do propadanja mnogih čiji su životini standardi uništeni, stvara se prekarijat onih na dnu tržišta rada, dok većina radnika trpi otuđeni i naporni rad.

Kapitalizam je doveo do ogromnog napretka u produktivnosti i do ekstravagantnog bogatstva za neke, međutim, većina ljudi se i dalje bori da preživi. Kapitalizam je mašina za stvaranje nejednakosti isto koliko je i mašina za stvaranje rasta. Da ne spominjemo da postaje sve jasnije da kapitalizam, vođen neprestanom potragom za profitom, uništava prirodno okruženje.

Oba pristupa su zasnovana na realnosti kapitalizma. Nije iluzija da je kapitalizam transformisao materijalne uslove života ljudi u celom sveti i da je u ogromnoj meri uvećao ljudsku produktivnost, i to su korisne posledice kapitalizma za mnoge ljude. Ali, isto tako nije iluzija da je kapitalizam stvorio ogromnu štetu i da nastavlja da stvara nepotrebne oblike ljudske patnje.

Ključno pitanje nije da li su se materijalni uslovi života, u proseku, poboljšali na duge staze usled kapitalizma, već, da li, gledajući sa ove istorijske tačke, situacija može biti bolja za većinu ljudi u alternativnom obliku ekonomije. Istina je da su centralizovane, autoritarne i državno vođene ekonomije dvadesetovekovne Rusije i Kine, u mnogim pogledima, bile ekonomski neuspesi, ali to nisu jedine mogućnosti koje postoje.

Osnovna neslaganja – a to neslaganje je suštinsko – je da je moguće imati produktivniju, inovativniju i dinamičniju ekonomiju nego što je to kapitalizam danas, a da se sa druge strane izbegnu loše strane državno vođenih ekonomija iz prošlosti. Margaret Tačer je izjavila početkom osamdesetih godina XX veka da “ne postoji alternativa”, ali dve decenije kasnije Svetski društveni forum je izjavio “Drugačiji svet je moguć”.

Ja smatram da je drugačiji svet – onaj koji bi unapredio uslove za ljudski progres za većinu ljudi – zaista moguć. U stvari, elementi ovog novog sveta se upravo stvaraju danas i konkretni putevi kojima se može nastaviti dalje već postoje.

Antikapitalizam je moguć, ne samo kao moralni prigovor šteti i nepravdi koju stvara globalni kapitalizam, već i kao praktični pristup usmeren na izgradnju alternative za procvat ljudskog roda.

Četiri vrste antikapitalizma

Kapitalizam stvara antikapitaliste.

Ponekad se otpor kapitalizmu pojavi kao koherentna ideologija koja nudi i sistematsku dijagnozu uzroka štete i kao jasni recept kako da se otklone te poteškoće. U drugim slučajevima antikapitalizam je utkan u diskurs koji, na površini, nema mnogo veze sa kapitalizmom, kao što su religijska uverenja koja uslovljavaju ljude da odbace modernost i traže spas u izolovanim zajednicama. Ali, svuda gde antikapitalizam postoji uvek postoji i nezadovoljstvo i otpori u jednoj od te dve forme.

Istorijski, antikapitalizam se zasnivao na četiri različite logike otpora: uništavanje (smashing) kapitalizma, pripitomljavanje (taming) kapitalizma, beg (escaping) od kapitalizma i urušavanje (eroding) kapitalizma.

Ove logike često postoje zajedno i prepliću se, pa ipak, svaka od njih predstavlja poseban način reagovanja na štete koje donosi kapitalizam. Možemo da predstavimo ove četiri forme kapitalizma koristeći njihovo pozicioniranje unutar dve dimenzije.

Jedna dimenzija se tiče cilja antikapitalističkih strategija – stvaranje novih ekonomskih struktura ili samo neutralisanje najštetnijih efekata kapitalizma – dok se druga dimenzija odnosi na primarnu metu ovih strategija – da li je meta država ili druge institucije koje funkcionišu na makro nivou ili se radi o nivou ekonomskih aktivnosti individua, organizacija i zajednica na mikro-nivou.

Kada se uzmu ove dve dimenzije zajedno dobija se tipologija koja je prikazana dole.

1. Uništavanje kapitalizma

Pošto kapitalizam uništava živote toliko ljudi i pošto vladajuća klasa ima moć da zaštiti sopstvene interese i odbrani status kvo, lako je razumeti privlačnost ideje uništavanja kapitalizma.

Argumentacija je sledeća: sistem je truo. Svaki pokušaj da se život učini podnošljivim unutar kapitalizma na kraju će propasti. Tokom vremena kada su politički uticajne srednje i niže klase manje reforme poboljšavaju živote ljudi, ali, takvi napreci su uvek ranjivi na napade i često bivaju poništeni.

Ovaj pristup smatra da je iluzija smatrati da se kapitalizam može učiniti dobrim društvenim sistemom, unutar kojeg obični ljudi mogu da žive uspešne, smislene živote, zato što je kapitalizam, u svojoj suštini, nemoguće reformirati. Jedina nada je unišiti kapitalizam, razbiti ga na komade, i onda izgraditi alternativu. Kao što reči laburističke pesme “Solidarnost zauvek” kažu “mi možemo izroditi novi svet iz pepela starog”.

Ali kako uraditi to? Kako je moguće da antikapitalističke snage sakupe dovoljno moći da unište kapitalizam i zamene ga sa boljom alternativom. Ovo je zaista zaprepašćujući zadatak, jer moć vladajućih klasa koja čini da reforme ostanu iluziju, takože može da zaustavi revolucionarne ciljeve uništavanja sistema. Antikapitalistička revolucionarna teorija, zasnovana na pisanjima Marksa i proširena od strane Lenjina, Gramšija i drugih, nudi privlačnu argumentaciju kako se taj cilj može ostvariti. Iako se čini da je kapitalizam nemoguće napasti efikasno, ovaj sistem je veoma sklon nestabilnosti i krizama. Ponekad te krize dostignu nivo koji čini sistem veoma nestabilnim i tada se mogu sprovesti promene.

U najčistijom formi ove teorije postoji intriksične tendencije unutar kapitalizma koje pojačavaju krize koje dalje destabilizuju sistem tokom vremena, što ograničava životni vek kapitalizma;kapitalizam, tokom vremena, uništava same osnove sopstvene egzistencije.

Čak iako ne postoji nikakva sistemska tendencija ka krizama unutar kapitalizma, ono što se može predvideti je pojava periodičnih intezivnih kriza kapitalističke ekonomije kada sistem postaje ranjiv i njegovo slamanje postaje moguće.

Ovakve krize omogućavaju revolucionarnoj partiji da predvodi masovni mobilizaciju i osvoji vlast, bilo putem izbora ili nasilnim zbacivanjem postojećeg režima. Jednom kada počne da kontroliše državu, prvi zadatak partije je da preuredi samu državu kako bi postala oruđe socijalističkog preobražaja, a potom da koristi tu moć kako bi se borila protiv vladajuće klase i njenih saveznika, razmontirala osnovne strukture kapitalizma i izgradila neophodne institucije kako bi se razvio alternativni ekonomski sistem.

U dvadesetom veku, različite verzije ove vrste antikapitalističke ideologije uticali su na revolucionare širom sveta. Revolucionarni marksizam daje borbi nadu i optizam, jer ne pruža, samo, osudu postojećeg sveta, već, pruža mogući scenario načina na koji bi se emancipatorna alternativa ostvarila.

To je dalo ljudima hrabrost i osećaj da su na pravoj strani istorije i da je ogromna posvećenost i žrtva koju treba da učine u borbi protiv kapitalima zasnovana na ostvarivim idealima. Mali broj ovih revolucionarnih pokušaja završio se osvajanjem vlasti.

Rezultat ovih revolucija nikad nije bio stvaranje demokratske, egalitarne i emancipatorne alternative kapitalizmu. Te revolucije, u ime socijalizma i komunizma, pokazale su da je moguće napraviti “novi svet na pepelu starog” (i u nekim sferama su poboljšale materijalne uslove života većinu ljudi neko vreme). Međutim, herojski napori revolucionarnih pokreta, u dvadesetom veku, nisu proizvoli tip novog sveta zamišljenog u revolucionarnim ideologijama.

Jedna stvar je uništiti stare institucije, a potpuno druga je izgraditi nove emancipatorne institucije na pepelu starih.

Zašto revolucije u dvadesetom veku nikad nisu stvorile snažnu i održivu ljudsku emancipaciju predstavlja, naravno, predmet mnogih rasprava.

Neki tvrde da je neuspeh revolucionarnih pokreta uzrokovan istorijskim specifičnostima, nepovoljnim okolnostima pri pokušajima da se uništi stari sistem – revolucije su se događale u ekonomski zaostalim društvima koja su bila okružena snažnim neprijateljima. Drugi tvrde da su revolucionarni lideri napravili strateške greške, dok su sa druge strane širili kult vođe: lideri koji su ostvarili ciljeve revolucije bili su više motivisani željom da osvoje moć i postanu slavni, pre nego što su se borili za osnaživanje i dobrobit većine stanovništva.

Ostali tvrde da je neuspeh bio suštinski povezan sa svakim pokušajem radikalnog preobražaja društvenog sistema, zato što postoji mnogo stvari koje dešavaju na više nivoa, previše je komplikacija, što stvara neželjene posledice. Kao rezultat, pokušaji sistemskog preobražaja sigurno će se pretvoriti u takav haos, da će revolucionarne elite, bez obzira na njihove motive, morati da pribegnu stalnom nasilju i represiji, kako bi održale društveni red. Takvo nasilje, zauzvrat, uništava mogućnost stvarno demokratskog i participativnog procesa izgradnje novog društva.

Bez obzira koja (ako je i jedna) od ovih teorija ispravna, revolucionarne tragedije dvadesetog veka dokazuje da razbijanje kapitalizma, samo po sebi, nije dovoljna strategija društvene emancipacije.

Ipak, neke ideje revolucionarnog prepražaja kapitalizma nisu potpuno nestale. Čak i da razbijanje kapitalizma ne predstavlja, više, koherentnu strategiju za bilo koju značajnu političku snagu, ovo usmerenje, ipak, govori o frustraciji i besu povezanim sa životom u svetu sa tako izraženim nejednakostima i neostvarenim mogućnostima za ispunjavanje ljudskog potencijala i razočaranjem u politički sistem, koji je sve više nedemokratski.

Da bi se zaista transformisao kapitalizam, vizije moraju biti zasnovane na nečemu više nego na samom besu; umesto toga, neophodna je strategeška logika koja ima šanse da se stvarno ostvari antikapitalističke ciljeve.

2. Pripitomljavanje kapitalizma

Glavna alternativa ideji razbijanja kapitalizma, u dvadesetom veku, bila je pripitomljavanje kapitalizma. Ovaj pravac predstavlja osnovu antikapitalističke struje unutar levog dela socijaldemokratskih stranaka.

Osnovna argumentacija je da kapitalizam, kada se ostavi da deluje slobodno, stvara velike štete. On proizvodi nivoe nejednakosti koji su štetni za društvenu koheziju, uništava tradicionalne poslove i ostavlja ljude da se bore sami za sebe, stvara nesigurnosti i rizike za pojedinci i cele zajednice i proizvodi ekološke probleme. Sve su ovo posledice inherentne dinamike kapitalističke ekonomije.

Ipak, moguće je izgraditi institucije koje će stvarati kontra-težu i biti sposobne da značajno neutrališu te štete. Kapitalizam ne mora samostalno da se razvija, on može biti pripitomljen dobro osmišljenim politikama države.

Ovakvi pokušaji obično dovode do jakih borbi, pošto, oni podrazumevaju snižavanje autonomije i moći kapitalističke klase, i ne postoje garancije uspeha pri takvim borbama. Kapitalistička klasa i njeni politički saveznici tvrde da su regulacija i redistribucija stvorena da neutrališu, navodne, nedostatke kapitalizma, u stvari, uništavaju dinamiku kapitalizma, sakate takmičarski duh i snižavaju podsticaje za ličnu inicijativu. Ovakvi argumenti su, u suštini, samo racionalizacije koje kapitalistička klasa koristi, kako bi očuvala privilegije i moć.

Kapitalizam može biti potčinjen značajnoj regulaciji i redistribuciji, kako bi se stvorila protiv-teža štetama koje proizvodi, a da pri tome kapitalisti i dalje ostvare odgovarajući profiti u odnosu na ulogu koju imaju u ekonomiji. Kako bi se ovo ostvarilo potrebna je i masovna mobilizacija i politička volja; nikad se ne može osloniti na prosvetljenu dobrodušnost elita. Ali, u pravim okolnostima, moguće je pobediti u ovim borbama i nametnuti ograničenja potrebna za stvaranje manje štetnog oblika kapitalizma.

Ideja pripitomljavanja kapitalizma ne eleminiše osnovnu tendenciju kapitalizma da proizvodi štetu; ona se samo bori protiv toga. To je kao lek koji efikasno leči simptom, umesto da leči pravi uzrok zdravstvenog problema.

Ponekad je i samo to dovoljno. Roditelji novorođenih beba često veoma loše spavaju i imaju glavobolje. Jedno rešenje bilo bi da uzmu aspirin i izboriti se sa glavoboljom, a drugo rešenje bi moglo biti da daju bebu na usvajanje. Ponekad je neutralisanje simptoma bolje nego pokušaj da se ukloni osnovni problem.

U doba, takozvanog, “zlatnog doba kapitalizma” – otprilike tri decenije posle Drugog svetskog rata – socijaldemokratske politike, posebno u onim zemljama gde su najtemeljnije sprovedene , uradile su prilično dobar posao usmeravanja kapitalizma u smeru humanijeg ekonomskog sistema.

Tri skupa državnih politika bile su posebno značajne za umanjivanje problema koje donosi kapitalizam: najveći rizici – posebno u sferama zdravstva, zapošljavanja i prihoda – sniženi su, kroz sveobuhvatni sistem obaveznog i državno finansiranog socijalnog sistema zaštite.

Država je stvorila široki niz javnih dobara (finansiran velikim poreskim sistemom) koji je uključivao osnovno i više obrazovanje, profesionalno usavršavanje, javni prevoz, kulturne aktivnosti, prostore za odmor i rekreaciju, ustanove za istraživanje i razvoj, kao i makro-ekonomsku stabilnost.

Država je stvorila i regulacioni sistem koji je otklonio najnepovoljnije posledice ponašanja investitora i kapitalističkih firmi – smanjio je zagađenje, obezbedio je sigurnost na radu, zabranio štetne potrošačke proizvode, sprečio predatorsko ponašanje na tržištu i slično.

Sprovođenje ovih mera nije značilo da je ekonomija prestala da bude kapitalistička: kapitalisti su i dalje ostali slobodni da ulažu kapital na osnovu mogućnosti za ostvarivanje profita na tržištu, i, osim poreza, prisvajali su profit koji su im te investicije donosile i trošili su taj novac na koji god način da su želeli.

Ono što se promenilo je da je država preuzela odgovornost da otkloni tri osnovne mane kapitalističkog tržišta: individualnu podložnost neuspehu, nepostojanje dovoljne količine javnih dobara i negativne efekte ekonomske aktivnosti usmerene ka maksimiziranju privatnog profita. Rezultat je bio oblik kapitalizma koji je dobro funkcionisao i koji je smanjivao nejednakosti i ekonomske/klasne sukobe. Kapitlisti nisu preferirali taj sistem, ali je on ipak funkcionisao dovoljno dobro. Kapitalizam je bio, barem delimično, pripitomljen. To je bilo zlatno doba – daleko i izbledelo sećanje u teškoj provoj decenije dvadeset prvog veka. Danas je svuda, čak i u socijaldemokratskim bastionima Severne Evrope, došlo do poziva da se ukinu “privilegije” povezane sa socijalnim osiguranjem, da se smanje porezi i javni izdaci, da se dereguliše kapitalistička proizvodnja i tržište, kao i da se privatizuju državne službe i kompanije. Kao celina, pokret koji promoviše takve promene poznat je kao “neoliberalizam”.

Niz sila je doprinelo smanjenju volje i, naizgled, kapaciteta države da neutrališe štetne efekte kapitalizma.

Globalizacije je omogućila kapitalističkim firmama da lakše investiraju kapital u zemlje koje imaju malo regulacija i jeftinu radnu snagu, dok je, sa druge strane, pretnja seljenja kapitala u druge zemlje, zajedno sa nizom tehnoloških promena, razbila i oslabila radnički pokret, čineći ga manje sposobnim da se odupre promenama i politički mobiliše. U sklopu sa globalizacijom, povećanje finansijskih špekulacija dovelo je do masovnog uvećanja nejednakosti u primanjima i imovini, što je, zauzvrat, uvećalo političku snagu protivnika socijal-demokratske države.

Umesto da bude pripitomljen, kapitalizam je razularen.

Možda su tri dekade Zlatnog doba bila samo istorijska anomalija, kratak period u kojem su povoljni strukturalni uslovi i velika moć masa otvorili mogućnost za relativno egalitarni ekonomski model.

Pre toga kapitalizam je bio pohlepni sistem, a u doba neoliberalizma on je to ponovo postao, vraćajući kapitalistički sistem u normalu. Verovatno da kapitalizam nije bilo moguće pripitomiti na dugi rok. Branioci ideje revolucionarnog raskida sa kapitalizmom su uvek tvrdili da je pripitomljavanje kapitalizma iluzija, diverzija od zadatka izgradnje političkog pokreta koji će uništiti kapitalizam.

Međutim, možda, situacija nije toliko strašna. Tvrdnja da globalizacija nameće snažna ograničenja državi u njenoj mogućnosti da povećava porez, reguliše kapitalizam i preraspodeljuje prihode je politički učinkovita tvrdnja, jer ljudi veruju u nju, a ne zato što su ograničenja stvarno toliko velika. U politici, ograničenje mogućnosti da se nešto sprovede uvek je ,delimično, proizvedeno samim uverenjem u postojanje tih ograničenja.

Neoliberalizam je ideologija potpomognuta snažnim političkim silama, pre nego naučno tačan prikaz stvarnih ograničenja koja postoje u stvaranju boljeg sveta. Iako je, možda, tačno da neke određene praktične mere koje su činile osnovu socijaldemokratije u njenom zlatnom dobu nisu više toliko efikasne i moraju da se prilagode, pripitomljavanje kapitalizma ostaje i dalje prisutan i značajan oblik antikapitalizma.

3. Begstvo od kapitalizma

Jedan od najstarijih odgovora na tegobe koje donosi kapitalizam je bio bežanje.

Beženje od kapitalizma se, možda, nikada nije kristalizovalo u sistematsku antikapitalističku ideologiju, ali, ipak, ova strategija poseduje koherentnu logiku: kapitalizam je previše moćan sistem da bi se uništio. Istinsko pripitomljavanje kapitalizma zahteva nivo kolektivne akcije koji je neralističan i, u svakom slučaju, sistem kao celina je previše veliki i previše kompleksan da bi se efikasno kontrolisao. Oni koji imaju moć su prejaki da bi bili smenjeni, i oni će uvek privoliti deo opozicije na svoju stranu i tako odbraniti sopstvene privilegije. Ne može se boriti protiv sistema. Što se više stvari menjaju, to ostaju iste.

Najbolje rešenje je izolovati sebe od štetnih efekata kapitalizma ili pobeći u potpunosti od njega u neku zaštićenu sredinu. Možda je nemoguće promeniti ceo svet, ali moguće je udaljiti se od mreže dominacije i stvoriti sopstvenu mikro-alternativu u kojoj će život da cveta.

Potreba da se pobegne ogleda se u mnogim poznatim odgovorima na štetna dejstva kapitalizma.

Seljenje farmera na zapadnu granicu u 19. veku u Sjedinjenim Državama predstavljalo je, za mnoge, težnju za stabilnim, samo-održivim farmerskim životom i beg od rada unutar kapitalističkog tržišta. Begstvo od kapitalizma odražava se u paroli hipi pokreta: “pokreni se, usmeri se, izađi napolje”. Težnje nekih religijskih zajednica, kao što su Amiši, da stvore jasne granice između sebe i ostatka društva uključuje i izdvajanje sebe što je više moguće od pritisaka tržišta.

Prikaz porodice kao “raja u okrutnom svetu” izražava ideju porodice kao netakmičarskog društvenog prostora reciprociteta i brige u kojoj pojedinac može da nađe utočište od okrutnog, takmičarskog sveta kapitalizma.U ograničenom vremenskom periodu, begstvo od kapitalizma je čak uključivalo duga lutanja divljinom.

Bežanje od kapitalizma, obično, uključuje izbegavanje političkog angažovanja i organizovanja kolektivnih pokušaja menjanje sveta. Posebno, u današnjem svetu, begstvo je, uglavnom, individualna životna strategija. Ponekad se individualna strategija zasniva na ranije stečenom kapitalističkom bogatstvu, što se ogleda u stereotipu uspešnog bankara sa Vol strita koji odlučuje da “odustane od trke” i da se preseli u Vermont kako bi uživao u prostom životu koji se finansira prihodima koje je zaradio kroz kapitalističke investicije.

Pošto ova strategija nema svoju političku stranu, lako je odbaciti begstvo od kapitalizma, posebno kada se ono zasniva na privilegijama steknutim unutar samog kapitalizma. Teško je posmatrati putnika po divljini koji beži u udaljene predele sa skupom planinarskom opremom kako bi “pobegao od svega toga” kao smisleni izraz protivljenja kapitalizmu. Ipak, ovi primeri bežanja od kapitalizma pokazuju šire probleme antikapitalizma.

Zajednice koje se organizovano udalje od sveta ponekad su motivisane željom da pobegnu od pritisaka kapitalizma, ali, ponekad mogu da služe kao modeli za solidarniji, jednakiji i demokratskiji način života. Kooperative, koje mogu biti motisane prevashodno željom da pobegnu od autoritativnog radnog okruženja i eksploatacije kapitalističkih firmi, takođe, mogu postati elementi šireg izazova kapitalizmu.

Uradi sam pokret i “ekonomija deljenja” motivisani su stagnacijom individualnih prihoda tokom vremena ekonomskih poteškoća, ali mogu da ukažu na načine organizovanje ekonomskih aktivnosti koji su manje zavisni od promena na tržištu. Generalno, životni stil dobrovoljnog odlaska udaljavanja od modernog načina života može da doprinese širem odbacivanju konzumerizma i preokupacije ekonomskim rastom u kapitalizmu.

4. Urušavanje kapitalizma

Četvrti oblik antikapitalizma je najmanje poznat.

On je zasnovan na sledećoj ideji: svi socio-ekonomski sistemi su kompleksne mešavine niza različitih vrsta ekonomskih struktura, odnosa i aktivnosti. Ni jedna ekonomija nikada nije bila, niti ikada može biti čisto kapitalistička. Kapitalizam je način organizovanja ekonomskih aktivnosti koji ima tri ključne komponente: privatno vlasništvo nad kapitalom, proizvodnju za tržište sa ciljem stvaranja profita i zapošljavanje radnika koji ne poseduje sredstva za proizvodnju.

Postojeći ekonomski sistemi kombinuju kapitalizam sa čitavim nizom drugih načina organizovanja proizvodnje i distribucije dobara i usluga: državna imovina i preraspodela; porodično organizovanje kako bi se zadovoljile sopstvene potrebe; mreže i organizacije koje deluju unutar neke manje samoorganizovane zajednice; kooperative koje su u vlasništvu i koje su kontrolisane od strane njihovih članova; neprofitne tržišno usmerene organizacije; partnerske mreže koje stvaraju besplatne baze znanja na internetu; kao i mnogi slični primeri.

Neki od načina organizovanja ekonomskih aktivnosti mogu se videti kao hibridi koji kombinuju kapitalističke i ne-kapitalističke elemente; neki su upotpunosti nekapitalistički; a neki su antikapitalistički. Nazvaćemo, takav, kompleksni ekonomski sistem “kapitalističkim” kada su kapitalistički motivi dominanti u određivanju ekonomskih uslova života i pristupa životnim prihodima za većinu ljudi. Takvo dominiranje je strašno destruktivno.

Jedan način izazivanja kapitalizma je da se izgrade demokratskiji, egalitarniji i parcipatoriniji ekonomski odnosi unutar ovog kompleksnog sistema, kad god je moguće, i boriti se da se takvi odnosi prošire i odbrane.

Strategija urušavanja kapitalizma smatra da ove alternative imaju potencijal da se, na duži rok, prošire do nivoa kada će one preuzeti dominantu ulogu u ekonomiji umesto kapitalističkog sistema.

Analogija sa ekosistemom u prirodi može da pojasni ovakvo viđenje. Zamislite jezero. Jezero se sastoji od vode okružene zemljom, sa posebnom vrstom tla, terena, izvora priliva vode i sa posebnom klimom. Niz riba i drugih bića živi u vodi i mnoge vrste biljaka žive u njemu i oko njega.

Kolektivno, svi ovi elementi čine prirodni ekosistem jezera. (Ovo je “sistem” zato što sve utiče na sve drugo unutar njega, ali nije kao sistem jednog organizma u kojem su svi delovi funkcionalno povezani u koherentnu, tesno povezanu celinu).

U ovakvom ekosistemu, moguće je uvesti strane vrste ribe koja se “prirodno” ne nalazi u tom jezeru. Neke strane vrste će odmah biti pojedene. Druge će možda preživeti u nekoj maloj niši u jezeru, ali neće uneti značajnu promenu u svakodnevni život ekosistema. Ali, ponekad strane vrste mogu da se razmnože toliko da, na kraju, potpuno izbace prethodno dominantnu vrstu ribe.

Strateška vizija urušavanja kapitalizma zamišlja uvođenje najenergičnije vrste emancipatornih vrsti nekapitalističke ekonomske aktivnosti u ekosistem kapitalizma. Potrebno je da se snažno pomogne njihov razvoj štiteći njihove niše i otkrivajući načine da se proširi njihov životni prostor. Krajnja nada je da se, na kraju, ove strane vrste isele u druge uske niše i transformišu karakter celog ekosistema.

Ovakva koncepcija prevazilaženja kapitalizma je slično poznatoj i stilizovanoj priči o tranziciji iz prekapitalističkog feudalnog društva u Evropi u kapitalizam. Unutar feudalne ekonomije kasnog srednjevekovnog periodu nastali su proto-kapitalistički odnosi i prakse, posebno u gradovima. U početku to je uključivalo trgovinu, zanatsku proizvodnju unutar esnafskih udruženja i bankarstvo.

Ovi oblici ekonomskih aktivnosti ispunjavali su niše i često su bili veoma korisni za feudalnu elite. Kako se domet ovih tržišnih aktivnosti proširio, postepeno su ti oblici poprimili sve veći kapitalistički karakter i, u nekim mestima, postali dominantniji od ustanovljenih feudalnih oblika ekonomske aktivnosti. Putem dugog, krivudavog procesa tokom nekoliko vekova, feudalne strukture su prestale da budu dominantne u ekonomskom životu nekih delova Evrope; feudalizam se urušio.

Ovi procesi ponekad su bili obeleženi političkim previranjima, pa čak i revolucijama, međutim, umesto da predstavljaju oštri prekid u ekonomskoj strukturi, ovi politički događaji služili su da se ozakone i racionalizuju promene koje su se već dogodile unutar socio-ekonomske strukture.

Strateška vizija urušavanja kapitalizma vidi proces uklanjanja kapitalizma sa njegove dominantne pozicije u ekonomiji na sličan način: alternativne, nekapitalističke ekonomske aktivnosti pojavljuju se u nišama, gde je to moguće, unutar neke kapitalističke ekonomije. Vremenom se ove aktivnosti uvećavaju, kako spontano, tako i, što je ključno, kao rezultat smišljene strategije. Tada dolazi do borbi oko državne moći, ponekad kako bi se zaštitile te aktivnosti, a u drugim slučajevima se vode borbe kako bi se pružila šansa pojavljivanju novih mogućnosti. Na kraju, ovi nekapitalistički odnosi i aktivnosti postaju dovoljno rasprostranjeni u životima ljudi i zajednica da kapitalizam ne može više da bude posmatran kao dominantni sistem.

Ovakva strateška vizija je, prećutno, prisutna u nekim strujama savremenog anarhizma. Ako revolucionarni socijalizam predlaže da je neophodno preuzeti vlast kako bi se uništio kapitalizam, a socijaldemokratija tvrdi da kapitalistička država treba da se koristi kako bi se pripitomio kapitalizam, anarhisti su, većinom, tvrdili da država treba da se izbegne, ponekad i ignoriše, zato što, na kraju, ona može da služi samo kao mehanizam dominacije a ne oslobođenja.

Jedina nada za jednu emancipatornu alternativu kapitalizmu – alternativu koja ispoljava ideale jednakosti, demokratije i solidarnosti – je da se takva alternativa izgradi iz temelja i da se kasnije proširi njen domen.

Kao strateška vizija, urušavanje kapitalizma je privlačna ideja, ali je i teško dostižna. Privlačna je jer tvrdi da čak i kada država izgleda sasvim neprijateljska prema napredcima u području društvene pravde i emancipatorne društvene promene, i dalje postoji mnogo toga što se može uraditi. Moguće je početi sa izgradnjom novog sveta, ne iz pepela starog, već unutar njegovih pukotina.

To je, istovremeno, i teško ostvariva strategija zato što se čini veoma neverovatnim da širenje emancipatornih ekonomskih prostora unutar ekonomije dominirane kapitalizmom može ikada da zameni kapitalizam, kada se uzme u obzir ogromna moć i bogatstvo velikih kapitalističkih korporacija i zavisnosti životnih prihoda većina ljudi od dobrog funkcionisanja kapitalističkog tržišta. Argumentacija je da će, ako nekapitalističke emancipatorne forme ekonomskih aktivnosti i odnosa ikada porastu do nivoa da ugroze dominaciju kapitalizma, one jednostavno biti uništene.

Međutim, urušavanje kapitalizma nije fantazija, ali je jedino moguće ako se kombinuje sa socijaldemokratskom idejom pripitomljavanja kapitalizma.

Potreban nam je način da povežemo aktivnosti od dna ka vrhu; društveno zasnovanu stratešku viziju anarhizma unutar državno zasnovane strateške logike socijaldemokratije. Moramo da pripitomimo kapitalizam na takav način da postane sklon urušavanju i da urušimo kapitalizam na takav način da postane što pitomiji. Jedan pristup koji će nam pomoći do povežemo ove dve struje antikapitalističkog razmišljanja su stvarne utopije

Stvarne utopije

Stvarna utopija je oksimoron. Reč “utopija” uveo je u upotrebu Tomas Mor 1516. godine, kombinujući dva grčka prefiksa – eu, što znači dobro i ou, što znači ne – u “u” i stavljajući ga pre grčke reči za mesto, topos. U-topija je tako dobro mesto koje nigde ne postoji. To je fantazija savršenstva.

Kako onda može ona biti “stvarna”? realistično je težiti napretku u svetu, ali ne i savršenstvu. Zaista, traganje za savršenstvom može da ugrozi praktične ciljeve stvaranja boljeg sveta. Kao što izreka kaže: “Najbolje je neprijatelj dobrog”.

Zato postoji inherentna tenzija između stvarnog i utopijskog. Upravo ta tenzija je ono što sintagma “stvarna utopija” želi da prikaže. Suština je da se održe naše najdublje težnje za pravednim i humanim svetom koji, još uvek, ne postoji, a da pri tome nastavimo sa praktičnim zadatkom izgradnje realnih alternativa, koje se mogu ostvariti u svetu kakav jeste, ali imajući u vidu sliku sveta kakav može biti. To nam pomaže da se krećemo ka ostvarivanju takvog sveta.

Stvarne utopije, tako, transformišu utopijsko nigde u ovde-danas prisutno stvaranje emancipatornih alternativa sveta kakav može biti u svetu kakav jeste.

Stvarne utopije mogu se naći svuda gde su emancipatorni ideali ugrađeni i zasnovani na postojećim institucijama i predlozima novog institucijalnog dizajna. One su konstitutivni elementi krajnjeg cilja ali i suština strategije. Evo nekoliko primera.

Radničke kooperative predstavljaju stvarne utopije koje su nastale uporedo sa razvojem kapitalizma. Tri značajna emancipatorna ideala su jednakost, demokratija i solidarnost. Sva tri su onemogućena unutar kapitalističkih firmi, gde je snaga koncentrisana u rukama vlasnika i njihovih surogata, interni resursi i mogućnosti za napredak su izuzetno ne-proporcionalno raspoređeni, a nadmetanje stalno potkopava solidarnost.

U radničkim kooperativama sva imovina firme je zajedničko vlasništvo samih radnika, koji takođe upravljaju firmom na demokratski način jer se svaki glas vrednuje podjednako. U malim kooperativama, ovakvo demokratsko upravljanje može se uspostaviti u obliku opštih skupština svih članova, dok u velikim kooperativama radnici biraju bord direktora koji nadgleda poslovanje firme.

Radničke kooperative, takođe, mogu da imaju neke kapitalističke odlike: one mogu da, na primer, angažuju privremene radnike ili da budu negostoljubivi prema potencijalnim novim članovima zbog njihove etničkog ili rasnog porekla. Kooperative, zato, često ispoljavaju veoma kontradiktorne vrednosti.

Ipak, oni imaju potencijal da doprinesu urušavanju dominacije kapitalizma kada prošire prostor unutar kojeg antikapitalistički emancipatorni idealni mogu da funkcionišu. Klasteri radničih kooperativa mogu da formiraju mreže, a sa odgovarajućim oblikom javne podrške te mreže mogu da se prošire i počnu da predstavljaju kooperativni tržišni sektor. Taj sektor može – pod posebnim okolnostima – da predstavlja rivala dominaciji kapitalizma.

Javne bibiloteke predstavljaju drugu vrstu stvarnih utopija. Ovo se čini, na prvi pogled, kao čudan primer. Biblioteke su, ipak, trajna institucija koja postoji u svim kapitalističkim društvima. U Sjedinjenim Državama, Endru Karnegi je pomogao stvaranju širokog sistema javnih biblioteka, iako je bio jedan od besprizornih barona-pljačkaša Zlatnog doba američke privrede. On, svakako, nije bio antikapitalista i, ako išta, video je svoju filantropsku podršku bibliotekama kao način učvršćivanja kapitalističkog sistema.

Ipak, biblioteke predstavljaju princip pristupa i distribucije koji je suštinski antikapitalistički. Da bi se to shvatilo dovoljno je pogledati razliku u pristupu knjigama u biblioteci i u knjižari. U knjižari, osoba traži knjigu koja joj je potrebna, pogleda cenu i ako može da je priušti i ako je dovoljno želi, ona je kupi. U biblioteci je dovoljno otići do police ili kompijuterskog terminala i proveriti da li je knjiga dostupna, i ako jeste, pokazati člansku kartu i otići sa knjigom. Ukoliko knjiga nije dostupna, član se stavlja na listu čekanja.

U knjižari vlada distribucioni princip “svakome u skladu sa mogućnošću plaćanja”, dok je u javnoj biblioteci princip distribucije “svakome u skladu sa potrebama”. Kada u biblioteci postoji nesklad između ponude i potražnje knjiga povećava se vreme čekanja na popularne knjige. Knjige kod kojih postoji manjak raspodeljuju se korisnicima prema vremenskom rasporedu, a ne prema ceni.

Lista čekanja je suštinski egalitarni mehanizam: dan u svačijem životu se posmatra kao moralno podjednak. Dobro opremljena biblioteka posmatraće listu čekanja kao signal da je potrebno naručiti više kopija knjige koja ima veliku tražnju.

Biblioteke mogu postati pružaoci različitih javnih usluga, ne samo skladišta knjiga. Dobre biblioteke pružaju javni prostor za sastanke, koncerte i slična dešavanja, kao i prijatno mesto za okupljanje ljudi. Naravno, biblioteke mogu biti i izolovane zone nepristupačne određenim vrstama ljudi. One mogu biti elitističke u pogledu budžetskih prioriteta i pravila, pa i one mogu da ispoljavaju veoma kontradiktorne vrednosti. Biblioteke će biti realne utopije sve dok budu predstavljale emancipatorne ideale jednakosti, demokratije i zajednice.

Poslednji primer stvarnih utopija, a koji zaista postoji, je novi oblik kompijuterskog umrežavanja radi saradnje u proizvodnji znanja, a koji je nastao u savremenoj digitalnoj eri. Najpoznatiji primer takvog umrežavanja je Vikipedija. Deceniju posle nastanka Vikipedija ona je uništila tri stotine godina staro tržište enciklopedija, pa tako danas ne postoji enciklopedija opšte namene koja je komercijalno uspešna.

Vikipedija se proizvodi na potpuno nekapitalistički način, tako što nekoliko stotina hiljada neplaćenih urednika širom sveta stvara globalno javno dobro i čini ga slobodno dostupnim svima. Ovaj poduhvat zasniva se na ekonomiji poklona koja pruža neophodne infrastrukturalne resurse.

Vikipedija ima puno problema – neke odrednice su odlične, dok su druge katastrofalne – ali to je fantastičan primer saradnje na zajedničkom poslu na veoma velikom nivou, koji je veoma produktivan i organizovan na nekapitalističkoj osnovi.

Postoje mnogi drugi primeri ovakve saradnje u digitalnom svetu. Ako se ovaj model saradnje poroširi u svet proizvodnje fizičkih dobara, a ne samo informacija, onda je moguće zamisliti da ovakav tip saradnje u proizvodnji prevaziđe dominaciju kapitalizma.

Stvarne utopije mogu se naći i u predlozima za društvenu promenu i drugačiju državnu politiku, a ne samo u stvarno postojećim institucijama. Tu je ključna uloga stvarnih utopija u dugoročnoj političkoj strategiji ostvarivanja društvene pravde i ljudske emancipacije. Jedan primer je bezuslovni osnovni prihod (BOP).

BOP pruža svima, bez ikakvih uslova, priliv prihoda dovoljan da pokrije osnovne ljudske potrebe. On pruža skroman standard života. Na taj način on rešava problem gladi i siromaštva, ali tako da stvara osnove za emancipatorne alternative.

BOP direktno umanjuje jednu od značajnih negativnih posledica kapitalizma – siromaštvo usred obilja. On, takođe, proširuje potencijal za dugoročno urušavanje dominacije kapitalizma usmeravajući resurese ka nekapitalističkom obliku ekonomske aktivnosti. Pogledajmo efekte osnovnog prihoda na radničke kooperative. Jedan od razloga zašto su radničke kooperative često nestabilne je što one moraju da stvore dovoljno prihoda, ne samo da pokriju materijalne troškove proizvodnje, veći da pruže osnovni prihod svojim članovima.

Ako je osnovni prihod već garantovan nezavisno od tržišnog uspeha kooperative, radnici kooperativa postaće otporniji na tržišne udare. To bi im omogućilo da prestanu da zavise od riskantnih bankarskih kredita.

Bezuslovni osnovni prihod doprineti će, donekle ironično, rešavanju problema kreditnog tržišta za kooperative. To će osigurati masovno uvećanje participacije u sferi digitalne kooperativne proizvodnje, kao i kod mnogih drugih oblika zajedničkih proizvodnih aktivnosti koje, same po sebi, ne donose dovoljno prihoda na tržištu.

Pripitomljavanje i urušavanje

Dakle, kako biti antikapitalista u dvadeset prvom veku?

Treba odustati od fantazije uništavanja kapitalizma. Kapitalizam je nemoguće uništiti, barem ne ako stvarno želite da stvorite osnove za emancipatornu budućnost. Moguće je ostvariti pojedinačni beg od kapitalizma odlaskom u izolaciju i minimiziranjem učešća u monetarnoj ekonomiji i tržištu, ali to nije privlačna opcija za većinu ljudi, i svakako ima mali potencijal da započne širi proces društvene emancipacije.

Ako ste zabrinuti za živote drugih ljudi, na jedan ili drugi način morate da imate odnose sa kapitalističkim strukturama i institucijama. Pripitomljavanje i urušavanje kapitalizma su jedine održive opcije. Potrebno je učestvovati u političkim pokretima koji teže kroćenju kapitalizma državnim politikama, kao i učestvovati u socio-ekonomskim procesima urušavanja kapitalizma kroz ekspanziju emancipatornih oblika ekonomskih aktivnosti.

Moramo da obnovimo energičnu progresivnu socijaldemokratiju, koja, ne samo da neutrališe štete koje stvara kapitalizma, već pomaže razvoju inicijativa za izgradnju stvarnih utopija sa potencijalom da uruše dominaciju kapitalizma.

PREVOD Velizar Mirčov

Izvor JACOBIN

Foto: MartheBerit /Flickr

Preporučujemo