William Morris i britanska levica

Moris nam je pružio ono što toliko cenimo, sponu između romantičnog socijalizma, rada i političke borbe. Stoga ne čudi da je bio i umetnik i aktivista. Ne iznenađuje da su njegovi radnici radili kreativne poslove.

Jon Cruddas , 26/09/2016






Vilijam Moris (William Morris) je verovatno najneobičnija ličnost u istoriji engleske levice; jedan od istinskih velikana levice. Počinjemo jakom izjavom, hajde da se vratimo korak unazad.

Razmislite o odnosu Morisa prema Vimbldonu i drugim radikalnim tradicijama vezanim za taj deo Londona. Moris je 1881. godine preselio fabriku u stari mlin u naselju Merton Ebi (Merton Abbey) u južnom Vimbldonu, gde je, tokom narednih 15 godina, proizvodio ono što je dizajnirao. Nakon njegove smrti, 1896. godine, radnici/e te fabrike i njegovi sledbenici/e pomogli su da se ta zgrada otkupi i da se otvori Kuća Vilijama Morisa, koju je Artur Henderson otvorio 30. septembra 1922. godine; prvobitno se zvala Zanatsko-radnički centar Vilijama Morisa. Njegova kompanija Morris & Co je koristila zgradu za rad do 1940. godine.

Želim da na početku izrazim ponos zbog postojanja ovakve radikalne tradicije i zbog toga što ljudi i danas poštuju Morisa i njegov rad.

Današnji pripadnici/e Laburističke partije tradiciju doživljavaju kao reakcionarnu snagu; kao nešto što sprečava “progresivne” impulse. Za mene je tradicija, da parafraziram Somerseta Moma (Somerset Maugham), “vodilja, a ne tamničarka”.

Mi moramo, kao partija, da sačuvamo svoje kolektivno sećanje; ne kroz “obožavanje predaka”, već kroz neprestano preispitivanje i obrazovanje sebe samih. Najveća potreba za tim je baš u vreme političke krize naše partije. Rešenja za današnje probleme skrivena su duboko u našoj istoriji. Ovo nije nostalgija, već sećanje i tradicija. To je način da ponovo dođemo do sopstvenog glasa, do topline i saosećanja u nama; to je naša strast i naša partijska obaveza. Vilijam Moris je način da to uradimo.

Jer, Moris je bio vizionar; stvarao je jezik, ne politiku; romantičar, ne naučni socijalista.Upravo ono što Laburističkoj partiji danas treba. Voleo bih da govorim o tome koliko je Moris doprineo našoj političkoj kulturi. Priznajem da je to veoma težak zadatak. Jer je njegova pozicija unutar levice i dalje nejasna. Ali, želim da istražim suštinu njegovog delovanja i njegov značaj za laburiste.

Svi, bukvalno svi, tvrde da su njegovi sledbenici, ali, šta je suština njegovog političkog nasleđa?

Razmislite, na primer, o građevinama: već sam pomenuo Vimbldon. Mogao sam isto tako da odaberem Kelmskot kuću (Kelmscott House) u Hamersmitu (Hammersmith) ili mesto gde se Moris rodio u naselju Voltamstou (Walthamstow) i galeriju Vilijama Morisa u tom kraju, Crvenu kuću u Bekslihitu (Bexleyheath), ili neku drugu od mnogobrojnih građevina koje su vezane za Morisa, u Londonu i šire. Da ne pominjemo bezbrojne “William Morris” pubove.

Brojne građevine ukazuju na to koliko smo mu posvećeni. Ali, čemu smo mi to zaista posvećeni? Koga ili šta mi to toliko čuvamo od zaborava?

Možemo za njega da vežemo mnogo konkretnih lokacija - zgrade, cigle i malter - ipak, on sam ostaje gotovo neuhvatljiv.

Osnovna pitanja

Dakle, hajde da počnemo sa sledećim pitanjima: Ko je bio Vilijam Moris? Kakva je bila njegova uloga u Laburističkoj partiji? Na ova pitanja nije lako dati odgovor. Zašto? Za početak, jer ga je lično bilo jako teško okarakterisati jednostavnim odrednicama, a dodatno, on zaista nikada i nije bio član Laburističke partije.

Umro je 1896. godine, četiri godine pre stvaranja Komiteta radničkog predstavništva, nekih 12 godina pošto je osnovao Socijalističku ligu. Pre toga je bio blagajnik Nacionalne liberalne lige, pre nego što se priključio grupi koja je kasnije postala Socijaldemokratska federacija; u jednom trenutku se povukao, nakon razilaženja sa Hymanom. U vreme napuštanja lige, 1890. godine, često je govorio o značaju socijalističkog jedinstva.

Ova različita savezništva odražavaju politički nemir tog vremena. U tom periodu su stvorene Nezavisna stranka rada (ILP), Fabijansko društvo, Socijaldemokratska federacija (SDF), Socijalistička liga i mnoge druge grupe. Pojedinci su preletali iz jedne organizacije u drugu, u skladu sa ritmom tog vremena: to su bili začeci socijalističkih pokreta koji su prethodili Laburističkoj partiji; period intenzivnog kapitalizma; ekonomsko i socijalno grotlo.

Veze Morisa sa Laburističkom partijom su, ipak, ostale spartanski stroge. Trebalo bi, ipak, da objasnimo lokalnu vezu među njima. Kada je osnovala “Laburistička partija Vimbldona, Mertona i Mordena”, 6. aprila 1918. godine, među njenim osnivačima su bili i radnici iz fabrike Vilijama Morisa.

Čak i letimičan pogled na njegov život, rad i političko nasleđe ističe neuhvaljivost ove teme. Uprkos tome, njegov revolucionarni socijalizam, spisi i umetnost su inspirisali mnoge najistaknutije laburiste u poslednjih 130 godina – Tounija (RH Tawney), Kola (GDH Cole), Laskija (Laski), Kir Hardija (Keir Hardie), Lansburija (Lansbury), Kroslanda (Crossland), Etlija (Attlee), Barbaru Kasl (Barbara Castle), čak i Tonija Blera (Tony Blair).

Moris je ostao ikona revolucionarne levice van Laburističke partije, iako je u isto vreme bio kritikovan kao zaostalo konzervativno krilo u njoj. Deluje kao da su svi verni njemu i njegovom političkom nasleđu. On je nejasna ličnost. Sa jedne strane, on se smatra ključnim uticajem na tzv. Novu levicu, nastalu posle Drugog svetskog rata, na tzv. tradicije “socijalizma i novog života”;i Komunistička partija uporno pokušava da utvrdi autentično englesku komunističku istoriju. A opet, on je ikona nekih trockističkih struja, dok se, u isto vreme, na čudan način, poklapa sa većinskim etičkim tradicijama Laburističke partije. Na primer, Touni je jednom napisao da je: “(radnički pokret) dete, ne Marksa…već Roberta Ovena, Raskina i Morisa”. Tako da je V. Moris ikona bukvalno čitave levice, svih levih frakcija, članstva Laburističke partije i onih koji nisu bili njeni članovi, sve do Tonija Blera. On je heroj i konzervativnima i revolucionarnima.

Podrazumeva se da ovo objašnjenje nije dovoljno. Kako da jasnije sagledamo Vilijama Morisa?

Vilijam Moris

Hajde da počnemo od kraja: njegove smrti. E.P. Tompson (Thompson) je napisao: “Iako nije uspeo da ujedini pokret tokom svog života, u momentu njegove smrti čitav socijalistički i progresivni pokret bio je ujedinjen u bolu”. Kako je danas, tako je bilo i kada je umro: svako je želeo komad njega; prisvajali su ga svi tipovi socijalista. Između ostalog i zato jer je naša ideologija bila ta koja ga je ubila.

Njegov porodični lekar je 3.oktobra 1896. godine, “bez ograda” utvrdio da je Moris, koji je tada imao 63 godine, “umro kao žrtva sopstvenog entuzijazma kojim je širio principe socijalizma”. Ali, kakve su to 63 godine bile.

Dizajner i umetnik. Pre svega tekstila i nameštaja: tepiha, tapiserija, tapeta, nameštaja i druge opreme. Arhitekta i planer. Pesnik: smatran čak laureatom. Pisac klasičnih tekstva kao što su Vesti ni od kuda, Hodočasnici nade i San Džona Bula. Istorijska socijalistička figura, a ipak, suštinski, pesnik i kreativac koji stvara smisao.

Svojatali su ga svi koji su se svrstavali u socijalistički pokret – revolucionari i revizionisti; progresivni i konzervativni – ili da ih osavremenimo: crveni, novi i plavi laburisti. Tako da nismo daleko odmakli u pokušaju da otkrijemo njegov lični kredo. Hajde da počnemo od početka. Šta je Laburistička partija? Šta je socijalizam? Pitanje ko je Vilijam Moris je pitanje šta uopšte smatramo levicom, a zatim, izvedeno iz toga, šta je za nas Laburistička partija?

Laburisti i socijalisti

Jedno centralno pitanje mučilo je laburiste vekovima – šta su oni? Za šta se zalažu? To je, u isto vreme, i savremeno pitanje – šta Laburistička partija predstavlja 2011. godine? Lak odgovor bi bio – zavisi. Touni je napisao da je “socijalizam reč čije značenje se menja, ne samo od generacije do generacije, već od decenije do decenije”. Dakle, da li je socijalizam uslovljen? Šta bi mogla da bude suština socijalizma, ako on do te mere zavisi od okolnosti; vreme i mesto nastanka?

Šta je socijalizam?

Moderan socijalistički pokret se može pratiti od 1848. godine, Komunističkog manifesta Marksa i Engelsa. Ipak, neki tvrde da njegovi koreni idu i dalje, do Džerarda Vinstenlija (Gerrard Winstanley), iz vremena Engleskih građanskih ratova 1642.-1652., vremena levelera i digera.

Mogli bismo takođe da uzmemo u obzir i Francusku revoluciju, “Zaveru jednakih” i, svakako, francuske i engleske utopijske socijaliste kao što su Oven (Owen) i Furije (Fourier), s početka XIX veka.

Pitanje etike je centralno. Utopijski socijalizam se zalagao za potpunu društvenu transformaciju, bez revolucionarne uloge radničke klase, kakva je definisana 1848. godine. Na drugoj strani, Marks i Engels su shvatali socijalizam kao rezultat istorijskih zakonitosti; ukratko, kao negaciju kapitalizma. Za marksiste je socijalizam period tranzicije koji prethodi komunizmu.

Sve ovo zvuči prilično apstraktno. Pa, hajde da osavremenimo priču jednim klasičnim “revizionističkim” socijalističkim tekstom: Budućnost socijalizma Tonija Kroslanda (Tony Crossland), koji je dugo analizirao definicije, da bi zaključio da je suština socijalizma jednakost; jednakost shvaćena na “radikalan” pre nego na “liberalan” način.

Tu je takođe naglašen značaj sredstava: u fokusu nije samo pitanje vlasništva, već i problemi slobode i demokratije, planiranja i razvoja. U ovom klasičnom tekstu Krosland identifikuje i rezimira 12 glavnih socijalističkih doktrina koje su, po njemu, postojale do trenutka kada je napisana njegova inovativna knjiga.

Od njih su tri vezane za teorije vrednosti klasičnih političkih ekonomista: Mila (Mill), Rikarda (Ricardo) i Marksa (Marx). Četvrta je Fabijanska tradicija, koja vodi poreklo od Mila, Rikarda i Dzevonsa (Jevons). Sledeća, teorija “planiranja”, koja je nastala kao rezultat sovjetske revolucije i “petogodišnjeg plana”, kao i teorija blagostanja, „velferisti“ ili „paternalisti“, koji vode poreklo od fabijanizma, uz značajne međusobne razlike.

On takođe identifikuje jednu socijalističku doktrinu s početka XIX veka, “doktrinu prirodnog zakona”, koja određuje zajedničko vlasništvo nad zemljom. Sledeća je sindikalistička ili “strukovna” tradicija industrijske demokratije, koja je suprotna državnom socijalizmu. Deveta doktrina je „ovenizam“, utilitaristički pristup ekonomskoj saradnji. Sledeća je hrišćansko-etička socijalistička tradicija, a onda i ne mnogo različita doktrina Nezavisne laburističke partije (ILP), koja je izgrađena oko pojma zajedništva. Konačno je izdvojio i tradiciju Vilijama Morisa i njegov antikomercijalizam.

Dakle, možemo identifikovati Morisov socijalizam kao jedan od 12 socijalističkih modela koji su uticali na Laburističku partiju pre Kroslanda. Da li nas ovo dovodi bliže cilju? Muči nas ova mešavina različitih socijalističkih doktrina. Hajde da pogledamo to na drugi način.

Alternativni način da se socijalizam shvati je, po Tauniju, kroz njegov cilj - otpor tržišnom sistemu i zauzdavanje privatnog profita. Tu možemo identifikovati dva pristupa: etički i ekonomski.

Ekonomski pristup se fokusira na pitanje zajedničkog vlasništva, da bi se ostvarila drugačija raspodela sredstava, da bi se bolje odgovorilo na probleme siromaštva, beskućništva itd. U ovu grupu možemo svrstati tri tipa teorije vrednosti koje je identifikovao Krosland, kao i tradiciju Fabijanaca, teoriju planiranja, ovenite i velferiste.

Uključuje različita racionalne pristupe razumevanju pitanja ekonomske organizacije i distribucije, koje daju nauka i matematika. Suština socijalizma je preraspodela sredstava/resursa.

Nausprot tome, etički pristup se zasniva na potrazi za solidarnošću i bratstvom, pokušaju da zaustavimo pretvaranje naših života, rada i odnosa u robu. Da se vratimo na Kroslanda, u ovu grupu možemo da uključimo teorije “prirodnih zakona” i strukovne solidarnosti, kao i socijalizam Morisa, Nezavisne laburističke partije i hrišćansko - etičku socijalističku tradiciju.

Dakle, možemo da definišemo glavne socijalističke dihotomije – između racionalnosti i odnosa, ekonomskih zakona i etike, podele i otuđenja. Hajde da pogledamo malo detaljnije etičku tradiciju, da bismo otkrili za šta se Moris zaista zalagao.

Nova levica, Raskin i Moris

Posle Drugog svetskog rata, neki pripadnici/e takozvane “Nove levice” u Velikoj Britaniji su pokušali da se usredsrede na Morisa i njegov rad, tokom procesa opšte rehabilitacije poznatog socijalističkog luka – tradicije koju bismo mogli/e opisati kao autentično englesku i komunističku. Ovo je suštinski proizašlo iz engleskog romantizma: antinaučnog i umetničkog u svojoj orijentaciji.

Delo E.P. Tompsona – koje se vrti oko njegove biografije Morisa – je deo posebnog političkog projekta unutar Komunističke partije, sa ciljem da se specifično engleski radikalizam – politika vrline – poistoveti sa likom Morisa, ali i sa širim slojem radničke klase u nastajanju. Setimo se samo podnaslova Morisove biografije koju je napisao Tompson: Od romantičarskog ka revolucionarnom. Rejmond Vilijams (Raymond Williams) je, u svom klasičnom tekstu Kultura i društvo, definisao političke, umetničke i kulturne tradicije od Džona Raskina ( Johna Ruskina), preko Morisa, do savremene Nove levice.

Kada govori o Džonu Raskinu, on govori o njegovom otporu laissez faire društvu (zastupanju slobodnog tržišta prim. prev.) kroz umetničku kritiku, kada kaže da je “umetnost bilo koje zemlje eksponent njenih socijalnih i političkih vrlina ... eksponent njenog etičkog života". Ono što je od vitalnog značaja je pokušaj da ono što cenimo u životu oslobodimo principa političke ekonomije – principa ponude i potražnje, računa - i umesto toga da se vežemo za vrlinu samog rada – koji je, po njemu, "radostan napor koji može da poboljša život čoveka". Raskin je pojam bogatstva i vrednosti i pravičnog rada koristio da bi napao liberalizam 19. veka zbog njegovog hladnog utilitarizma; umesto njega, promovisao je društvo koje se vodilo onim što je “dobro za čoveka, što ga unapređuje i čini srećnim." Težio je životu punom vrlina; da ljudi postanu mudriji, saosećajniji, pravedniji, kreativniji. Što znači da postanu "Englezi koji su rođeni slobodni”. Nije mu bitan samo pojam "razmene vrednosti". Njegova praksa to prevazilazi i postaje radikalna kritika političke ekonomije i ekonomskih transakcija.

Po Vilijamsu, Moris to suštinski povezuje, jer je ovaj oblik socijalističke misli povezan sa političkim formiranjem radničke klase krajem 19. veka - on prevazilazi "medievalizam" Raskina kroz svoju političku aktivnost. Ovaj buran period klasne borbe dešava se paralelno sa "neoklasičnom” ekonomskom revolucijom; vrednost se više ne povezuje sa radom, već se svrstava u domen individualnih racionalnih preferenci. Ovo je i danas aktuelno. Socijalizam Morisa se još uvek zasniva na emancipatorskim konceptima ljudskog rada i stvaralaštva. On je povezan sa romantičnim, anti-naučnim i anti-racionalističkim perspektivama, u kojima nauka može zameniti umetnost. Umetnost predstavlja politiku otpora praksi u kojoj život postaje roba. Socijalizam nije neko tehničko rešenja ili jednačina, već oblik otpora komodifikaciji života. "Svrha umetosti su ljudi", Moris nam kaže. “Jednog dana”, kaže on, "mi ćemo povratiti umetnost, to jest zadovoljstvo života; povratićemo umetnost i ponovo je učiniti našim svakodnevnim poslom". Za Morisa je "svrha umetnosti da postane pravi ideal potpunog i razumnog života koji vodimo".Ovaj stav nije - kao što se često pretpostavlja – gledanje unazad ili anti-tehnologija. To je potpuno pogrešno tumačenje Morisa: predstaviti ga kao protivnika civilizacije. Naprotiv, stav je izgrađen oko ideje kreativnosti ljudskog rada, njenih mogućnosti i potrebe za stvarnim izborom a ne samo upotrebom mašina. To je neprestana borba, ne samo protiv kapitalizma - s obzirom na njegov efekat otuđivanja u ljudskom stvaralaštvu - već i levog utilitarizma i fabijanizma.

Socijalistička promena nije samo politička i ekonomska promena - "mašinerija" socijalizma – kako je on to nazvao – već i razvijenija svest koja treba da ostvari pune kapacitete neke osobe. Samoostvarivanje.

Mislim da je ovo ključno mesto za razumevanje pravog značaja Morisa. On je istorijska figura koja je svoj romantični pristup životu i umetnosti iskoristila u izgradnji svoje političke prakse, u haosu Engleske osamdesetih godina XIX veka. To je bio politika izgrađena oko otpora pretvaranju ljudskog života - znanja, umetnosti, odnosa, kulture i društva - u robu. Potraga za autentičnim ljudskim životom i razvojem. Borba za društvo koje omogućava razvoj ljudskih vrlina. To je bio period dubokih promena i ekonomskih lomova, velikih političkih prestrojavanja i borbi. Socijalistički odgovori bili su podeljeni na racionalne i romantične; Moris je ključna figura na jednoj strani. Fabijanci, utilitaristi i razne naučne ili ekonomske socijalističke struje su na drugoj strani. On je jednom rekao: "Politička ekonomija nije moj život, i mnogo toga mi se čini kao sumorna glupost.” Da se vratimo Touniju i Kroslandu: verovatno je prava podela unutar socijalizma i laburista ona između racionalnog i romantičnog, ukratko između ekonomskog i etičkog. Zar ne možemo da razumemo čitavu istoriju socijalizma i laburista kroz ovu prizmu?

Moris nam je pružio ono što toliko cenimo, sponu između romantičnog socijalizma, rada i političke borbe. Stoga ne čudi da je bio i umetnik i aktivista. Ne iznenađuje da su njegovi radnici radili kreativne poslove. Prostor, arhitektura, oblik i rad su suštinski pojmovi. Štaviše, Moris je u u budućnost usmerenu kulturu socijalista i laburističke artije – koja se bavi napretkom i promenama - uneo osećaj gubitka. Izgubljeni rad i kreativnost; izgubljeno zajedništvo i lepota. Sve ima svoju cenu; gubimo ono što nam je zaista važno.

Ponovno vraćanje na rad

Moris je odavno mrtav. Ko su veliki heroji laburista? Ko oličava taj osećaj ljudske kreativnosti, nade i kulturne borbe? Razmislite o ranim godinama: ko su bili velikani? Ko je dominirao tokom prve tri decenije prošlog veka? Ko je uzburkavao strasti? Da li naučnici i planeri ili vizionari raznih fela, romantičari? Gde je emocija i energija u istoriji laburista? Pogledajmo tri velika laburistička proroka: Kir Hardija (Keir Hardyj), Remzi Mekdonalda (Ramsey MacDonalds) i Džordža Lansburija (George Lansbury). Tri potpuno neverovatna čoveka čiju aktivnost vodi ideja o suštinskom smislu ljudskog zajedništva, kovana od vremena Morisa, 1880. godine.

Kir Hardi, ( Keir Hardy) "Isus novog vremena", postao je buntovnik u rudnicima uglja u Ejršajru (Ayrshire) 1880. godine. Osnovao je Nezavisnu laburističku partiju 1893.godine. Ovaj rudar čitao je Karlajla i Raskina. Duhovan i sentimentalan, strastvenih verskih ubeđenja, nije voleo ekonomiju. Socijalizam je bio kredo "Hrista u nastajanju". Hardi je govorio da je Vilijam Moris "najveći čovek u dosadašnjemsocijalističkom pokretu u ovoj zemlji".

Remzi Mekdonald se pridružio Nezavisnoj laburističkoj partiji 1894.godine. U suštini utopijski pacifista, bio je posebno poznat po svom protivljenju Prvom svetskom ratu. Izuzetno. Imao je jedinstvenu privlačnost i harizmu.

Dejvid Markuand (David Marquand) to objašnjava na ovaj način: "Mnogi članovi i članice Laburističke partije su bili inspirisani njegovim otporom ružnoći i materijalizmu industrijskog društva s kraja devetnaestog veka, kao i njegovim otporom siromaštvu i nepravdi. To je delimično bilo zato što se on obraćao onom delu britanskog socijalizma koji je stvorio umetničku grupu u okviru Nezavisne laburističke partije sredinom dvadesetih, a koji se naslanjao na Voltera Krejna (Walter Crane) i Vilijama Morisa, jer je Mekdonald uspeo da maštovitost Laburističkog pokreta pojmi i obuhvati onako kako drugi politički lideri teško da bi mogli."

Džordž Lansburi. Najsimpatičniji lik u britanskoj politici, uključen u Nezavisnu laburističku partiju i u Socijaldemokratsku federaciju. Moris je u svom poslednjem političkom govoru podržao predlog Lansburija pred Gradskom skupštinom u Holbornu. Dvadeset pet godina kasnije, Lansburi je pisao iz svoje zatvorske ćelije u južnom Londonu: "U svojim kolumnama, u pamfletima, tokom predavanja i govora pomogao mi je da shvatim da treba da naučimo nešto više od akata Skupštine i državne birokratije... ono čemu težimo je društvo slobodnih muškaraca i žena koje povezuje drugarstvo i želja za blagostanjem zajednice, kao što je to Moris opisao u svojoj sjajnoj knjizi Vesti ni od kud."

Sva trojica su, u laburističkoj tradiciji, ostali upamćeni kao izraziti romantičari. Kada je Bevin zamenio Lansburija na mestu partijskog lidera, u avgustu 1935. godine, laburisti su prekinuli sa ovom tradicijom. Izgubili su osećajnost i prigrlili racionalnost.

Od 1935. godine dolaze planeri, naučnici, organizatori i ekonomisti – Dalton (Dalton), Morison (Morrison), Bevin, Džej (Jay), Gejtskil (Gaitskill), Vilson (Wilson), Atli (Attlee), oni su pobedili. Racionaliste, koji su pobedili, podržali su sindikati, koji su se povukli u partijske strukture. Mehaničko rešavanje konkretnih problema. Gde su proroci iz 1935.?

Vebova (Webb) greška je, prema Morisu, bila to što je "precenio značaj mehanizma društvenog sistema i odvojio ga od cilja kom bi mogao da koristi." Pitanje ljudske vrline postaje, u najboljem slučaju, sporedno.

Romantičari su izgubili. Naravno, s vremena na vreme, neka pitanja su se provukla. Bevan se bavio estetikom u proizvodnje kuća za radničku klasu. Njegova “emocionalna briga za ljudski život." Umetničkog duha, održao je libertersko uverenje u sposobnost svih ljudi da se razvijaju. Mogao je značajno da unapredi socijalizam. “Osećajno puritastvo”, kako ga je opisano Majkl Fut (Michael Foot).I kod Futa možemo da vidimo elemente te tradicije, takođe kod Kinoka (Kinnock), kao i kod Blera u ranom periodu, u svojoj potrazi za "modernim patriotizmom". Koja je potpuno propala.

Vilijam Moris je taj koji predstavlja romantiku socijalizma. On vidi njene mogućnosti. Njene nade. Ideje o kreativnom životu koji bismo svi mogli/e da živimo: koji ostvaruje svima nama zajedničku ljudskost. On nam takođe govori o tome da smo, dok smo u robu pretvarali naše živote i naše odnose, izgubili našu decu inašu kulturu. Nesloga između romantike i racionalizma objašnjava zašto socijalizam i laburisti stalno doživljavaju nove nade i nova razočarenja. Moris će uvek biti aktuelan. On će zadržati svevremensku ljudskost zbog toga što nas podseća na neograničene mogućnosti koje postoje u nama i našoj deci. Nakon ekonomskog kraha, mnogi ljudi su u potrazi za novim značenjima u svojim životima; žele da tragaju i da žive život pun vrlina koji prevazilazi potrošnju i robu. Mi laburisti bi trebalo da se vratimo Vilijamu Morisu, da bismo ponovo preispitali sopstvenu snagu i jezik. Da citiram Rejmonda Vilijamsa (Raymond Williams): “Biti istinski radikalan znači dati ljudima nadu, pre nego ih ubediti da je stanje očajno."

Završiću tako što ću pomenuti dva velika radikalna umetnika na koja mislim kada mislim na Morisa. Prvi je pacifista i socijalista Von Vilijams (Vaughan Williams). On je jednom rekao da je “njegov nacionalizam“ ukorenjen u ljubavi prema autsajderima, "čiji dani tek dolaze". Ali njegov radikalizam je bio sličan radikalizmu Vilijama Morisa (takođe i radikalizmu Dirmera (Dearmer), Šarpa (Sharp) i Holsta (Holst)), koji se bunio protiv savremenih uslovljavanja, u interesu potpunijeg, dubljeg i lepšeg života pojedinaca".

To bi, ja bih rekao, trebalo da bude centralna poruka laburista danas. Moglo bi čak da bude zabavno.

Završiću citatom s one strane Irskog mora. W.B. Yeats je o Morisu napisao ovo: "Nijedan drugi čovek koga sam ikada upoznao nije bio toliko voljen... Ljudi su ga voleli onako kako se vole deca. Uskoro sam otkrio njegovu spontanost i radost, a on mi je postao jedan od najbližih ljudi."

Ako čovek iz Slajga (Sligo) tako kaže, to mora da je tačno.

(Govor održan u Društvu Vilijama Morisa)

PREVOD Nataša Lambić

Izvor BLUE LABOUR

Foto: Ben Sutherland/Flickr


Jon Cruddas je britanski političar, istaknuta ličnost Laburističke partije. Bio je formalni predvodnik policy reviewa stranke pod vodstvom Eda Milibanda.

Preporučujemo