Tito u vreme Staljina

Revizionistički članci pokušavaju da predstave Broza kao manipulatora koji je gazio preko leševa svojih partijskih drugova da bi došao na čelo Partije. Međutim, takvi radovi daju iskrivljenu sliku o periodu Staljinovog terora i Titove uloge u njemu.

Stefan Gužvica, 21/09/2016






Revizionizam istorije KPJ kroz slučaj „hohštaplera Muka“

Iako se istorijski revizionizam na prostoru bivše Jugoslavije zasniva prvenstveno na defamaciji Narodnooslobodilačkog pokreta i osudi socijalističke revolucije, od raspada države pa sve do danas značajno mesto u revizionističkom narativu zauzima i predratna istorija Komunističke partije Jugoslavije. Deo rane istorije KPJ koji privlači najveću pažnju javnosti jeste ujedno i najkontroverzniji period u istoriji komunističkog pokreta, vreme Velike čistke u Sovjetskom Savezu. Jedan od glavnih razloga za to je što Josip Broz Tito dolazi na čelo KPJ baš u toku Velike čistke. Revizionistički članci pokušavaju da predstave Broza kao makijavelističkog manipulatora koji je nemilosrdno gazio preko leševa svojih partijskih drugova da bi došao na čelo Partije. Međutim, takvi radovi daju iskrivljenu sliku o periodu Staljinovog terora i Titove uloge u njemu. Iako se najčešće radi o delima publicista i istoričara-amatera, insititucionalna podrška koju uživaju doprinela je popularizaciji revizionističkih nenaučnih tvrdnji i ukorenjenju verovanja da je Josip Broz Tito bio staljinistički egzekutor ili agent NKVD-a. Ovaj članak će pokušati da ukaže na nenaučnost određenih revizionističkih argumenata o situaciji u KPJ tokom Velike čistke kroz slučaj Adolfa Muka, člana Politbiroa CK KPJ od 1934. do 1936. godine.

Kada, kako, zašto Pero Simić

Nekoliko godina pre raspada Jugoslavije, pitanje Titove uloge u predratnoj istoriji KPJ pokretano je sve češće i češće. U tome je naročito prednjačio novinar beogradskih „Večernjih novosti“, Pero Simić, koji za sebe tvrdi da je proglašen za „najboljeg poznavaoca Tita na svetu.“Simić je bio član Saveza komunista Jugoslavije i predsednik Saveza omladine SR Srbije od 1971. do 1973. godine, kada je smenjen u toku takozvane „čistke liberala.“ Po sopstvenom svedočenju, više puta tokom sedamdesetih i osamdesetih imao je problema sa vlastima zbog pisanja članaka koji su bili kritički nastrojeni prema režimu. Krajem osamdesetih počinje da objavljuje članke, a potom i knjige, o istoriji komunističkog pokreta. 1989. godine objavljuje knjigu „Kada, kako, zašto Tito“ koja se bavi pitanjem Titovog dolaska na mesto generalnog sekretara KPJ. Iako je po zanimanju novinar i publicista, a ne istoričar, Simićeve knjige su imale veliki uticaj na javnu percepciju Titove uloge u Velikoj čistki, s obzirom da su njegove knjige objavljivali, između ostalih, „Službeni glasnik“ i kompanija „Novosti“. Knjige poput „Tito, agent Kominterne“ (ABC-Produkt, Beograd, 1990) i „Tito, tajna veka“ (Službeni glasnik i Novosti, Beograd, 2009) predstavljaju Simićevo viđenje Josipa Broza kao staljinističkog agenta i egzekutora. Problem sa Simićevim tvrdnjama jeste što su često nenaučne i zasnovane na pukim pretpostavkama ili pogrešnom tumačenju izvora. Mnogobrojne primere toga možemo videti u Simićevim tekstovima o Adolfu Muku, „Hohštapler zbog kritike“, objavljenom u „Večernjim novostima“ 9. novembra 2006. godine u okviru njegovog feljtona o Titu, kao i u članku „Marić brži od Tita“ od 6. februara 2003. Ova dva članka će ujedno biti i predmet analize.

Simićevo viđenje Tita

Simićeva dva članka o ovoj zaboravljenoj ličnosti iz istorije radničkog pokreta Jugoslavije su zanimljiva jer su u njima prisutne sve glavne pretpostavke Simićevog revizionističkog viđenja uloge Josipa Broza Tita tokom Velike čistke. Te pretpostavke su:

  1. Josip Broz Tito bio je agent Kominterne i saradnik sovjetskih obaveštajnih službi;

  2. Kao agent Kominterne, ocrnjivao je partijske drugove zarad ličnog napretka;

  3. Josip Broz Tito radio je o glavi dotadašnjem generalnom sekretaru CK KPJ Milanu Gorkiću, koji je zbog toga ubijen;

  4. Josip Broz Tito je nemilosrdno uništavao svakoga ko se usuđivao da kritikuje Veliku čistku;

  5. Partizanski pokret ubijao je, po Titovim naređenjima, komuniste koji se nisu povinovali staljinističkoj liniji.

Simić uzima pisanje karakteristika, tj. kratkih profila partijskih drugova za potrebe Kominterne, kao dokaz da je Tito bio obaveštajac koji je pomagao „čišćenje“ KPJ. Ideja da je pisanje karakteristika u Kadrovskom odeljenju Kominterne jednaka obaveštajnom radu je u potpunosti neosnovana. Pisanje karakteristika nije činilo partijskog aktivistu „agentom Kominterne“ kao što sugeriše naslov Simićeve knjige iz 1990, niti agentom NKVD-a. Ovo je među prvima u Jugoslaviji lično razjasnio jedan bivši agent Kominterne, Brozov prijatelj Josip Kopinič,1 a verodostojnost njegove tvrdnje utvrdio je ruski istoričar Nikita Bondarev.2 Prema Bondarevu, sa Kadrovskim odeljenjem sarađivalo je više od hiljadu ljudi, i jako mali broj njih je potom prešao u sovjetske obaveštajne službe. Iako je činjenica da je Kadrovsko odeljenje redovno slalo dobijene karakteristike NKVD-u,3 to ne čini saradnike Kadrovskog odeljenja agentima Kominterne niti agentima NKVD-a. Simić je čak ušao u polemiku s Bondarevim u kojoj tvrdi da on Tita naziva samo saradnikom, ali nikada operativcem NKVD-a. Međutim, u intervjuu za Press nastalom samo dve godine ranije, Simić navodi „da je Tito bio zadužen za rad zloglasnog IV odseka NKVD-a, čiji je zadatak bio likvidacija neprijatelja u inostranstvu.“ Dakle, on je u svakom slučaju u jednom trenutku izjavio da smatra Josipa Broza Tita operativcem NKVD-a, iako to kasnije demantuje. Povrh svega, Simić navodi da je Ivan Karaivanov bio agent NKVD-a, iako je on u stvari bio član Izvršnog komiteta Kominterne. Sve ovo navodi na zaključak da Simić ne razume odnos između Kadrovskog odeljenja Kominterne, njenog obaveštajnog odeljenja i NKVD-a, niti razliku između rada za ove tri institucije.

Karakteristike koje je Josip Broz davao o partijskim drugovima u Moskvi Pero Simić uzima kao dokaz da je Tito namerno „ocrnjivao“ druge članove KPJ. U članku „Hohštapler zbog kritike“, Simić navodi da karakteristika koju je Tito napisao o Adolfu Muku 4. marta 1935. godine „na najautentičniji način otkriva kako je Tito stvarno sticao poverenje NKVD-a“, „kojim se sredstvima on pritom služio“, kao i „da je on već tada, čim je došao u Moskvu, radio o glavi generalnom sekretaru CK KPJ Josipu Čižinskom, koji ga je upravo tih dana toplo preporučio za rad u Kominterni.“ Simić u daljem tekstu ne navodi eksplicitno koja su to sredstva bila. Prilikom pisanja vrlo često ima običaj da iznese neku ničim potkrepljenu senzacionalističku tvrdnju i da sa nje pređe na nešto sasvim drugo. Tako u ovom tekstu jednostavno citira ceo izveštaj, a potom prelazi na druge epizode iz biografije Adolfa Muka. Možemo pretpostaviti da pod „sredstvima“ Simić podrazumeva tobožnju negativnu ocenu o Adolfu Muku iz prve karakteristike, kao i iz druge, koju je Broz pisao 31. avgusta 1936. godine. Međutim, uvid u te ocene, koje su u celosti dostupne u članku, ne pokazuju nikakvo namerno ocrnjivanje Adolfa Muka. Naprotiv, prikazuju poprilično uravnoteženu kritiku, koja iznosi Mukove pozitivne i negativne osobine. Prema pisanju slovenačkog istoričara Jože Pirjevca, baš u ovome se sastojala (mudra) Titova taktika za „preživljavanje“ mnogobrojnih partijskih čistki: pisanje pretežno neutralnih karakteristika koje nisu pokazivale ni privrženost ni odbojnost prema ličnostima unutar KPJ.4

Pored toga, Simić navodi da se iz karakteristike pisane 4. marta 1935. godine vidi da Broz „radi o glavi“ tadašnjem generalnom sekretaru CK KPJ, Milanu Gorkiću. Međutim, Gorkić se u celom izveštaju spominje jedan jedini put: naime, Broz kaže da je Gorkić predložio Muka za člana CK i da u to vreme nije znao da se Muk bavi trgovinom. Ranije u istom feljtonu, u članku „Surov kraj Gorkića“, Simić se upire da dokaže da su Brozove karakteristike bile presudan faktor u ubistvu bivšeg generalnog sekretara od strane NKVD-a. „Dokaz“ za to je da je „samo tridesetak meseci“ nakon Titove karakteristike, Gorkić uhapšen i streljan. Ako je Titova karakteristika bila presudan faktor u odluci o streljanju Gorkića, i ako je Tito imao skoro neposrednu vezu sa NKVD-om kao što Simić tvrdi, zašto je iko dozvolio da on vodi KPJ još trideset meseci? Ivan Očak, biograf Milana Gorkića, u svojoj knjizi iz 1988. godine konstatuje da su odnosi između Tita i Gorkića u periodu od 1934. do 1937. bili korektni i da nije bilo nikakvih velikih sukoba.5 Stoga je teorija o Titovom potkazivanju Gorkića i krivici za njegovu smrt takođe potpuno neosnovana.

Nakon priče o namernom „ocrnjivanju“ Muka i Gorkića, Simić navodi da je Adolf Muk septembra 1936. godine na partijskom sastanku kritikovao tek okončan Prvi moskovski proces, na kojem su pogubljeni Grigorij Zinovjev i Lav Kamenjev. Muk je navodno izjavio da će „strijeljanje tih ljudi nama samo škoditi.“ Simić ne navodi izvor za ovu tvrdnju. U članku „Marić brži od Tita“ nudi malo potpuniju verziju događaja, prema kojoj Tito politički napada Muka zbog njegovog protivljenja Velikoj čistki, a potom ga i isključuje iz Partije. Dalje navodi da je Muk „likvidiran, a okolnosti njegovog tragičnog kraja ni do kraja Titovog života nisu razjašnjene.“ Dakle, zaključak je da je Mukov najveći greh bila kritika Staljina, a da je u njegovu smrt možda čak bila umešana i sama KPJ.

Muk i provala broda „La Corse“

Biografski podaci Adolfa Muka odavno su poznati istoriografiji, i mnogo su drugačiji od onoga što o njemu tvrdi Pero Simić. Muk je rođen u Kotoru 4. juna 1893. godine. Služio je u austrougarskoj, a potom i u jugoslovenskoj vojsci. Radio je kao trgovac i jedno vreme imao privatnu radnju. Bio je član KPJ od 1919. godine, iako zapaženiju ulogu na nacionalnom nivou ne igra do 1934. godine. Dvadesetih godina je bio član Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i više puta je hapšen kao komunista. Njegov munjevit uspon počinje na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Ljubljani decembra 1934, kada pod patronatom Gorkića postaje član CK KPJ i Politbiroa.6 Muk postaje „Gorkićev čovek“ u CK i podržava ga na Aprilskom plenumu aprila 1936. godine, kada ga drugi članovi CK napadaju.7 Zanimljivo je da je Josip Broz u ovom trenutku bio neutralan u sukobu koji se razvijao između Gorkića sa jedne i Ćopića i Hudomala sa druge strane.

Najvažniji događaj u Mukovoj revolucionarnoj karijeri vezan je za aferu „La Corse.“ Decembra 1936. godine, Muk je bio zadužen za organizaciju transporta oko 400 jugoslovenskih dobrovoljaca iz Kotora u Španiju francuskim brodom „La Corse.“ Akcija, izvedena marta sledeće godine, provaljena je, a Muk i oko 120 dobrovoljaca su uhapšeni. Komisija koju su sačinjavali Gorkić i Broz utvrdila je da je za provalu najodogovorniji bio upravo Muk jer je bio nedovoljno konspirativan.8 Istini za volju, nakon pada Gorkića, Broz delimično optužuje i njega za propast akcije. Međutim, Mukova glavna krivica u očima Partije dogodila se nakon njegovog hapšenja, i nije nimalo bezazlena. Naime, iako se u početku verovalo da se Muk dobro držao tokom mučenja u jugoslovenskoj policiji, kasnije se ispostavilo da je odao mnoge važne partijske tajne: između ostalog, dao je jugoslovenskoj policiji imena i druge lične podatke o svakom pojedinačnom članu CK KPJ, kao i o organizatorima i organizatorkama Centralne partijske tehnike i Crvene pomoći.9 Do tog trenutka, policija je u najboljem slučaju imala samo njihove pseudonime. U vreme kada je Partija bila ilegalna i kada su komunisti širom države ubijani i slani u logore, ovo predstavlja veoma ozbiljnu izdaju. Simić ne spominje ni aferu „La Corse“ ni Mukovo držanje u policiji. Takođe ne navodi da je Muk iz Partije izbačen decembra 1937. godine odlukom CK KPJ, a ne Tita lično.10

Što se članka o „hohštapleru Muku“ tiče, članak je napisao Tito (pod pseudonimom „Zagorac“) u „Proleteru“ za januar-februar 1938. godine. S obzirom da je članak napisan devet meseci nakon Mukovog hapšenja i izdaje, očigledno je da Tito napada Muka iz veoma realnih razloga, iako je članak pisan u klasično staljinističkom optužujućem tonu. Mukova navodna izjava da će „strijeljanje tih ljudi nama samo škoditi“ se takođe pojavljuje u ovom tekstu. Međutim, skoro sasvim je izvesno da se radi o još jednom slučaju retrospektivne staljinističke denuncijacije. Da je Muk stvarno to izgovorio na partijskom sastanku u avgustu, nipošto mu ne bi bilo dozvoljeno da organizuje transport komunista-dobrovoljaca u Španiju četiri meseca kasnije. Ovo svedoči o Simićevom nekritičkom tretiranju izvora i o njegovoj tendenciji da komunističke iskaze prihvata kao istinite onda kada to njemu odgovara, čak i ako je očigledno da se radi o iskrivljavanju prošlosti.

Što se Mukove smrti „pod nerazjašnjenim okolnostima“ tiče, Simić još jednom iznosi neosnovane pretpostavke. Okolnosti Mukove smrti odavno su poznate. Kada je počela okupacija, prebačen je iz mitrovačkog zatvora u Mostar, a potom u Kotor. Tamo mu je nuđena saradnja sa italijanskim okupatorom, koju je on odbio.11 Streljan je od strane karabinjera divizije „Emilija“ u blizini Herceg Novog 21. aprila 1943. godine. Ovo je odmah posle rata utvrdila Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.12 Iako KPJ očigledno nije uložila nikakav napor da ga oslobodi iz zatvora (što je sasvim razumljivo uzevši u obzir njegovo držanje u policiji), insinuacija da su okolnosti njegove smrti nerazjašnjene je zlonamerna i tendenciozna.

Zaključak

Tekstovi i knjige Pere Simića o Titu imali su veliki uticaj i u drugim zemljama bivše Jugoslavije. Njegove nenaučne teze prenose, u manje ili više istom obliku, istoričar i filozof Silvin Eiletz u Sloveniji i hrvatski desničarski novinar Zvonimir Despot, koji je zajedno sa Simićem čak objavio i knjigu (ponovo u izdanju „Službenog glasnika“). Te tvrdnje se dalje kritički reprodukuju i dolaze do širokih narodnih masa kroz medije, kao što je slučaj sa člankom „Cinkanjem i preko leševa do šefa KPJ“ objavljenog u „Jutarnjem listu“ 11. januara 2009. godine. Tako se reprodukuje mit o Josipu Brozu Titu kao uzurpatoru i ubici. Krajnji cilj tog mita nije istorijska istina, nego defamacija i delegitimizacija jugoslovenskog socijalističkog projekta.13 Simićeva „metodologija“, kao i ona njegovih sledbenika, sastoji se iz selektivnog odabira informacija, nekritičkog preuzimanja izvora (pod uslovom da se uklapaju u njegov unapred ustanovljeni narativ), njihovog pogrešnog i često tendencioznog tumačenja, kao i senzacionalističkog načina pisanja. Njegovi radovi o Titu nisu zadovoljavajući ni po profesionalnim standardima novinarstva, a kamoli istorijske nauke.

Foto: Corriere della Sera


1 Vjenceslav Cenčić, Enigma Kopinič (Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“, 1983): 97-98.

2 Nikita Bondarev, Misterija Tito: Moskovske godine (Beograd: Čigoja štampa, 2013), 94.

3 Bondarev, Misterija Tito, 205-206.

4 Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo (Beograd: Laguna, 2013): 49.

5 Ivan Očak, Gorkić: Život, rad i pogibija (Zagreb: Globus, 1988): 219-227.

6 Očak, Gorkić, 222-226.

7 Ivan Očak, Vojnik revolucije: Život i rad Vladimira Ćopića (Zagreb: Spektar, 1980): 270.

8 Očak, Gorkić, 259-260.

9 Očak, Gorkić, 285-288.

10 Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 6 (Beograd: Komunist, 1982): 232.

11 Očak, Gorkić, 257.

12 Miodrag Zečević, Jovan Popović (ur.), Dokumenti iz istorije Jugoslavije: državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata, tom III (Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1999): 217.

13 Detaljnije o ovome videti u zborniku radova „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije“ koji možete besplatno preuzeti na sajtu Fondacije Rosa Luxemburg.

Preporučujemo