Nezavisna Srpska značila bi Dodikov kraj

Mile Dodik nije dorastao ni mnogo manje zahtevnim političkim poduhvatima, ali zato jeste bio na visini zadatka kada je trebalo umesto svakodnevnog radnog dana koji je ispunjen držanjem međunacionalnih tenzija na visokom nivou, napraviti jednu malo glasniju predstavu.

Filip Balunović, 29/09/2016






Latinski izraz „status quo“ označava stanje koje je nepromenjeno, odnosno, održanje postojećeg stanja. Inicijalno se koristio u rečenici koja nakon ratnog sukoba označava povratak na stanje pre rata, status quo ante bellum. Status quo je ono što bosansko – hercegovačke lidere održava na mestu na kom jesu i svaki privid pokušaja promene, označava ništa drugo do performans čiji je cilj ostanak na istom onom mestu sa kog je performans preduzet. Referendum u Republici Srpskoj o tome da li bi deveti januar trebalo da se obeležava kao dan tog bosansko – hercegovačkog entiteta, samo je jedan u nizu baš takvih privida koji za cilj ima konzerviranje stanja pre referenduma.

U govoru nakon narodnog izjašnjavanja o navedenom pitanju, predsednik Republike Srpske rekao je da je „ovo bilo više od pukog inaćenja, od puke ljutnje“, već da je to bilo „za narod“. Istina je ipak nešto prostija, jer ako nešto činite za entitet kojeg nazivate narod, onda u to morate uključiti svu kompleksnost koju sa sobom nosi pojam naroda, kao i njegovog interesa – ukoliko ga se uopšte i može definisati. Mile Dodik naravno nije dorastao ni mnogo manje zahtevnim političkim poduhvatima, ali zato jeste bio na visini zadatka kada je trebalo umesto svakodnevnog radnog dana koji je ispunjen držanjem međunacionalnih tenzija na visokom nivou, napraviti jednu malo glasniju predstavu. Dodik je referendum inicirao zbog sebe i svog političkog vazduha. Taj bazični element koji Dodik udiše zove se dejtonska Bosna, odnosno postojeće stanje, pa je cilj referenduma bio jasan: status quo ante referendum.

U jednom od intervjua, Dodik je takođe naveo da je od Bakira Izetbegovića „dobio što nije mogao ni sanjati.“ To nešto o čemu Dodik nije sanjao, odnosilo se na dogovor koji su postigli oko takozvanog „mehanizma koordinacije“ koji se tiče zajedničkog tela BiH i Evropske Unije zaduženog za nadgledanje primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prema tom dogovoru, kako je Dodik naveo, vlada RS-a mora potpisati nalog za svog predstavnika, inače ne može biti zasedanja ovog zajedničkog tela u Sarajevu. Ovom izjavom Dodik je pokušao reći da je srpska strana izdejstvovala više nego se moglo očekivati i aludirao na poraz Izetbegovića. Taj poraz verovatno je, prema istoj logici, uzrujao bošnjačkog člana predsedništva, pa je ovaj sveteći se, pokušao dovesti u pitanje „dan Republike Srpske“. Zato je Dodik referendumom i pobedom na njemu još jednom porazio Izetbegovića. Sve ovo zvuči kao bitka koju biju dvojica glavnih mešetara unutar dejtonske Bosne, ne bi li sebi pribavili korist na uštrb onoga drugog. Ovo je dakako pristojno tumačenje, međutim glavni deo nedostaje. Taj deo definisaću kao međusobni sporazum o napadanju, ali istovremeno i osiguranju „win – win“ ishoda, odnosno ishoda u kom obe strane pobeđuju. To što neka strana ponekad „pobedi više“, služi dodatnom balansiranju koje je opet, nužano zarad privida dinamičnosti odnosa unutar statusa quo. Drugim rečima, Bakir Izetbegović ne želi prestanak trzavica i provokacija koje dolaze iz RS-a, baš kao što Dodik ne želi da izgubi alfu i omegu svog političkog delovanja i jedini razlog sopstvenog političkog postojanja – a to je „neprijatelj“ oličen u političkom Sarajevu.

Otkuda onda toliko priče o nekakvom ratu, otcepljenju Republike Srpske i sličnim besmislicama? Otuda što je deo prividnosti dinamike unutar statusa quo projekcija budućnosti i hitanja prema promeni. „Tako su nam govorili i 1991.“, reći će mnogi, „pa se dogodio rat i rascep socijalističke Jugoslavije“. Istina, ali je u periodu nastajanja nacionalnih političkih i, važnije, ekonomskih elita, jugoslovenski okvir bio neodrživ za sve elite izuzev one u Srbiji koja je imala nameru potčiniti sve druge nacionalne elite sebi. Kako su videle da mogu lako biti potčinjene ukoliko ostanu unutra, ostali nacionalni projekti bili su spremni žrtvovati isti taj narod u čije su ime deklarativno bili i ustrojeni. Ona elita u Srbiji bila je spremna žrtvovati isto tako, narod u čije je ime, kad je videla da nema ništa od hegemonije unutar Jugoslavije, pokušala izdejstvovati što je više moguće u uslovima raspada zajedničke države. Tako je jugoslovenski okvir kakav je zatekao nacionalne buržoazije u formiranju i njihove političko – ekonomske pretenzije, bio nemoguć ukoliko je svaka od njih želela maksimalizovati svoju dobit. Slučaj današnje, dejtonske Bosne i Hercegovine upravo je suprotan slučaju iz 1991. Stanje stvari kakvo je danas u BiH, upravo je ono koje je iznedrilo ovu vrstu strukturne legitimacije etno – nacionalnih vođa i njihovih politika. Svaki drugi scenario za Bosnu značio bi slamanje krvavih štula na kojima stoje njeni današnji lideri.

Tako smo se naposletku, našli u jednoj paradoksalno - satiričnoj situaciji, da se usaglasimo sa Dodikom po pitanju dejtonske Bosne i odemo još i korak dalje, pa zaključimo da je ona „tamnica naroda“, za razliku od socijalističke Jugoslavije koja je bila „tamnica za nacionalne elite“. Međutim, kada Dodik govori o otcepljenju Republike Srpske i time, kraju dejtonske Bosne, on nema na umu oslobađanje naroda iz slepe ulice – već sa pozicije zatvorskog čuvara koji nema ključeve, govori o tome da će otključati ćelije. Zapravo, Dodik, baš kao i Izetbegović (i ostatak bosansko – hercegovačke elite) zna vrlo dobro da svoje pritvorenike koje naziva „narodom“ može odvraćati od toga da razvale vrata samo tako što će ih zauvek ubeđivati da je on, iako zatvorski čuvar, zapravo garant opstanka svog zabravljenog naroda. Zbog toga bi otcepljenje Republike Srpske koje se sve vreme drži u vazduhu kao mogućnost, ali i bilo koje drugo menjanje okvira statusa quo, značilo kraj političke karijere ponajpre za Dodika, a onda i za sve ostale.

Šta onda raditi sa tim paradoksom, koji nam govori da je ono što Dodik zagovara upravo ono što ga može uništiti, a što bi domino – efektom moglo srušiti i ostale „očeve“, „majke“ i „familije“ naroda i narodnosti u BiH. Na prvom mestu, treba biti svestan da bi, ako je reč o Dodiku, on zaratio samo u slučaju da neko pokuša otcepiti Republiku Srpsku i da bi u tom slučaju on i Bakir bili na istoj strani. To se dakle – neće dogoditi. Ono što može predstavljati prvi korak ka rušenju, njima ugodnog statusa quo, ali uz jedan emancipatorni, a ne retrogradni zamah (kakav bi bio na primer otcepljenje RS-a), jeste dovršenje posla započetog u februaru 2014. godine.

Foto: Elidhbee/Flickr

Preporučujemo