Između bede i veličine svakodnevnog života

Prema nekim novijim analizama, u narednih nekoliko decenija će automatizacija i robotizacija rada ostaviti stotine hiljada ljudi bez posla. Da li će to odvesti društvu sa viškom slobodnog vremena ili sa viškom ljudi – zavisi pre svega od prirode našeg političkog i društvenog sistema u celini.

Vuk Vuković, 05/09/2016






U selima i manjim mestima u okolini Beograda, a bez sumnje i drugde, živi naročita vrsta „majstora“: onih koji znaju da poprave sve, od domaćih poljoprivrednih mašina do beloruskih traktora. Mnoga domaćinstva zavise od njih. Oni sami su mahom bivši radnici tranziciono ugašenih industrijskih pogona (IMT, Rekord, DMB...) i nekadašnju fabričku zaradu danas nadomešćuju sitnim poslovima, uslugama i popravkama i radom na sopstvenoj okućnici. Njihova svakodnevica mnogo je teža i drugačija: nema redovnih primanja, dan počinje sa novčanikom „na nuli“, a svi članovi porodice se preko dana trude da zarade koliko mogu da bi sebi obezbedili taman toliko da sutradan mogu da učine – isto. Krug preživljavanja teži je jer iznova počinje svakog dana. Redovno zaposlenje nije na horizontu: iako ovi ljudi poseduju veštine koje su izuzetno korisne drugima i bez kojih, u našem deindustrijalizovanom društvu, i ono malo sitne poljoprivrede ne bi moglo da se obavlja, „tržištu“ valjda nisu potrebni. To što jesu ljudima oko njih, to izgleda i nije tako važno... Ako se trenutni pravac u promenama radnog zakonodavstva i regulacije radničkih prava nastavi, uz dalje zanemarivanje poljoprivrede, ovakvih priča biće prvo više, a onda manje, kako čitava jedna grupa ljudi bude odumirala zajedno sa svojim delatnostima.

Malo dalje od beogradskih prigradskih opština, u Melencima kod Zrenjanina, grada koji bolje poznaje industriju i rad od Beograda, ali koji je i tragični spomenik „tranzicije bez kraja“, Goran Đ. sa svojom porodicom živi bez posla i sa invaliditetom – i bez struje. Osim što nemaju novca za grejanje, njegovo dvoje dece uče pod svećom. Dalo bi se pomisliti da je ovde u pitanju ono što sociolozi nazivaju „potklasom“, ljudima koji su na samoj margini društva i koji su, samim tim, neznatna manjina. Nije reč o tome, ali nije reč ni o slučaju nalik prošlom, mada umnogome liče: i Goran je prinuđen da radi od danas do sutra ono što može, sitne poslove i usluge, te i njemu dan počinje „na nuli“. Međutim, Goran nije bivši radnik ugašene firme, već nemačkog „Dreklsmajera“, u kome je dobio otkaz. Dakle, radi se o predstavniku populacije koja će se najverovatnije uvećavati. S obzirom na stanje sindikalnog organizovanja u novim, privatnim preduzećima (naročito stranim), za njega nije imao ko da se bori i da ga uzme u zaštitu, a države nije bilo da obezbedi novčanu, materijalnu ili bilo kakvu drugu pomoć. Treba postaviti i sledeće pitanje: ako ovako žive radnici novootvorenih firmi koje su otvarane uz velike i bučne najave, šta li tek čeka sve ostale? Šta da očekuju oni koji će raditi u preduzećima iza kojih država nije i neće stati? Goran kaže da nije jedini.

Francuski sociolog Anri Lefevr piše da se „stvarna realnost“ nalazi u, kako kaže, „nemisterioznim dubinama svakodnevnog života“. Svakodnevni život je područje pravog paradoksa – s jedne strane, to je stvar potpuno očigledna (ipak je svakodnevna), a sa druge, teško ju je razumeti, analizirati i o njoj zaključivati. Ako se povedemo za Lefevrom, ipak se radi o dubinama. Bez obzira na to, prethodne dve ilustracije radničkog života nam ukazuju da se „stvarna realnost“ položaja radnika može mnogo bolje opaziti i upoznati u svom svakodnevnom aspektu nego u statistikama, zakonima, itd. Ono što se može zaključiti iz razgovora sa samim radnicima o tome kako im izgleda sopstvena svakodnevica, i ono malo podataka koji o njoj postoje, jeste da se slobodno vreme – dokolica – shvata kao prostor u kome se ostvaruju i zadovoljavaju želje, nasuprot radu koji se shvata kao prinuda. Upravo se u dokolici najjasnije stiču sve protivrečnosti svakodnevice – s jedne strane, ona je mesto odmora, slobode i autentičnosti (nije slučajno Aristotel naveo da je preduslov filozofije upravo dokolica), ali je, sa druge, sve više ispunjena komercijalnim i potrošačkim aktivnostima. Iz toga ne sledi nužno da dolazi do „zatupljivanja“ – čak se i, za naš kontekst čuveno, „svađanje sa televizorom“ može shvatiti kao svesni, politički čin u malom, jer izražava (mikroskopski) otpor i protivljenje onome što se „servira“ putem masovnih medija.

Problem je samo u tome što našim, ali i ne samo našim radnicima ostaje sve manje vremena za dokolicu. Osim protivzakonitog, ali čestog produžavanja radnog vremena preko osam sati, postoji i ono zakonito, pa čak i podsticano. Radi se o tzv. „fleksibilizaciji“ rada i radnog vremena i uvođenju rada od kuće, što svakome ko je imao posla sa tim znači manje realnog slobodnog vremena. Tim promenama je najviše zahvaćeno mlađe stanovništvo koje uglavnom radi na honorarnim i poslovima koji ne garantuju uobičajena radna prava, te njima regularno radno vreme izgleda kao nedostižan cilj. Zato često preovladava osećaj da se radi čitavog dana, a čak i kada se ugrabi slobodno vreme javlja se osećaj krivice što se ipak ne radi i što nije sav posao obavljen pre odmora, a takva krivica ozbiljno nagriza kvalitet dokolice.

Prema nekim novijim analizama, u narednih nekoliko decenija će automatizacija i robotizacija rada ostaviti stotine hiljada ljudi bez posla. Da li će to odvesti društvu sa viškom slobodnog vremena ili sa viškom ljudi – zavisi pre svega od prirode našeg političkog i društvenog sistema u celini. Trenutno, jedan od predloga za rešavanje potencijalnog povećanja nezaposlenosti, proizvedenog tehnološkim promenama, ide u pravcu skraćivanja radnog vremena na 6 ili manje sati. Međutim, ukoliko to bude pratio i pad nadnica zbog manjeg broja radnih sati, posledica će biti višestruko zaposlenje, što lako ponovo može da odvede u preopterećenost radom. Sa druge strane, ni to nije siguran sled događaja, jer nije jasno mogu li privredni sistemi, na svojim sadašnjim temeljima, obezbediti ponudu poslova odgovarajuću novonastaloj, hipotetičkoj potražnji.

Dugoročno rešenje leži u dvostrukoj društveno-političkoj intervenciji: s jedne strane, u podizanju cene rada na globalnom ili nekom užem nadnacionalnom nivou[1], a sa druge, i još važnije, u raskidanju veze između količine obavljenog rada i materijalnog standarda koja se najbolje izražava u poslovici „ko ne radi, taj ne jede“. Drugim rečima, za istinsko ponovno osvajanje svakodnevnog kao prostora dokolice, odmora i, u krajnjoj liniji, slobode, mora se uspostaviti poredak u kome krov nad glavom, ishrana i zdravstvena i socijalna nega više neće zavisiti od radnih sati obavljenih usled implicitne, ekonomske prinude. Anticivilizacijska je činjenica da u XXI veku, u kome razvijeniji deo sveta poznaje izobilje, ljudi umiru od gladi i vremenskih uslova ukoliko ne provedu određeni broj sati na radu. U suprotnom, ukoliko se ova veza između standarda i rada ne prekine, naša društva poprimiće distopijske crte: na jednoj strani društvenog fronta stajaće manjina uključena u visokotehnološki i visokoprinosni rad, a sa druge, „nepotrebne“ mase stanovništva isključene iz rada, pa samim tim i iz svih drugih društvenih oblasti.

Nažalost, trenutna društveno-ekonomska konstelacija ne ide u prilog takvom prelasku iz „carstva nužnosti“ u „carstvo slobode“. Ekonomska stagnacija, jačanje političkih snaga kojima je malopre opisana vizija strana i zatvaranje (političko, kulturno, pa i fizičko) jesu perspektive koje danas deluju daleko realnije. Sve brža i agresivnija preraspodela bogatstva „odozdo na gore“ je nešto o čemu ni ne treba trošiti mnogo reči, mada se radi o glavnom problemu i prepreci za ostvarivanje društva sa manje rada. Uslovi za smelu rekonstrukciju sveta postoje – ne samo u smislu tehnoloških preduslova, već i zato što trenutni poredak ne nudi koherentnu viziju o tome kuda ići i gde stići. Jedino što nedostaje su duh vremena koji bi proširio ideološke horizonte i politička formacija koja je u stanju to da izvede. U pitanju je nimalo lak zadatak, ali da je vreme – vreme je.

Ilustracija: Milica Ružičić/Jugoremedija


[1] Treba imati na umu da upozorenja poslodavaca i njihovih ideoloških ispostava o tome kako povećanje minimalne cene rade vodi manjem broju poslova uglavnom nije empirijski potkrepljeno. O tome, osim izolovanih primera širom sveta, svedoči i činjenica da se u platformi američke Demokratske partije (uglavnom zahvaljujući pokretu okupljenom oko Bernija Sendersa) nalazi i predlog da se minimalac podigne na 15 dolara na sat, sa sadašnjih 7,25, na saveznom nivou – dakle, više nego dvostruko. Ako je moguće da se takav predlog nađe u platformi „stranke establišmenta“, koja ima izglede da ostane na vlasti, jasno je da se količina radnih mesta u SAD svakako neće prepoloviti kao odgovor na takvu meru. Kada bi to bio slučaj, Demokratska partija bi se svakako potrudila da na vreme sahrani predlog o povećanju minimalca.

Preporučujemo