O srpskoj političkoj kulturi

Ovde se društveno – politička situacija može menjati samo sistemski, pre svega promenom dominantne političke kulture, nastale početkom 19. veka, koja je od samih svojih temelja krivo postavljena.

Nemanja Drobnjak, 05/08/2016






Pitanje koje se često postavlja u javnosti, a ponekada i samo od sebe nameće moglo bi se najkonciznije predstaviti kao: „kako to da nama vladaju ovi koji vladaju?“. Pritom, to pitanje biva gotovo stalno aktuelno, ne samo kada govorimo oaktuelnoj vlasti, već i o svim prethodnim vlastima, naročito onim u poslednjih 25 godina.

Ono što mnogi ljudi u Srbiji ne znaju, jeste kako su se razvijali sami počeci političke kulture u modernoj Srbiji. Kada bi se malo više zainteresovali za sopstvenu istoriju, umesto da slušaju kojekakve istoričare, koji istoriju svog naroda revidiraju po sopstvenim nahođenjima i iz njima znanih razloga, možda bi odgovor na ovo pitanje bio precizniji i jasniji.

Ukoliko srpsku političku kulturu posmatramo od samih postavljanja temelja moderne srpske države, trebalo bi početi od 1805. godine. Godine osnivanja Pravitejstvujuščeg Sovjeta Serbskog. Verovatno mali broj ljudi u Srbiji poznaje rad i delo jednog čoveka koji je bio sekretar Sovjeta. Njegovo ime je Božidar Grujović (po rođenju Teodor Filipović). Nije ni čudo što malo ko zna o njemu, pošto je njegov rad uporno potiskivan i za njegovog života, a naročito nakon njegove smrti.

Po obrazovanju pravnik, predavač istorijskog prava, Grujović je napisao jedan dokument koji je trebao biti nacrt za novi Ustav Ustaničke Srbije. Njegov naziv je bio „Slovo o slobodi“. Ovaj kratki dokument je trebao biti govor Grujovića pred starešinama i samim Voždom. Taj govor nikad nije održan a trebao je biti održan 15. avgusta 1805. godine.

Ako pogledamo jedan deo njegovog govora nikad izgovorenog, neke stvari će biti jasnije. Na jednom mestu on kaže: „Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo sprečava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora.“[1]

Ovaj govor i ova rečenica nije prošla upravo zato jer je Karađorđe smatrao da je on kao vođa ustanka jedini zakon i da većeg zakona nema, kao i to da nema zakona kome će se on pokoriti. Dakle, od samog početka, od temelja moderne Srbije, zakon je bačen pod noge Vožda, pod noge vođe. Vođa je iznad zakona. Otuda, ne bi trebalo da čudi ponašanje onih koji vladaju nama ovih 25 godina, jer su oni deo iste političke kulture. Zbog toga Ustav u Srbiji često predstavlja mrtvo slovo na papiru, zakoni nemaju nikakvu težinu. A koliko je srpskoj eliti stalo do ljudi koji se pozivaju na zakon i koji pokušavaju da Srbiju modernizuju, govori činjenica da se do dana današnjeg ne zna grobno mesto pomenutog Grujovića (umro 1807.)

Kako se ne bi zavarali i pomislili da je nepoštovanje zakona odlika samo jednog vladara, videćemo da ništa drugačije nije razmišljao ni vođa drugog ustanka Miloš Obrenović. Miloš Obrenović, na čiju politiku su se pozivali i neki današnji političari na vlasti, takođe nije voleo da poštuje bilo kakve zakone. Tako je kritikujući ga, Vuk Stefanović Karadžić primetio: „Danas u Srbiji Pravitelstva u pravnome smislu ove reči nema nikakvog, nego ste celo Pravitelstvo Vi sami. Kad ste Vi u Kragujevcu i Pravitelstvo je u Kragujevcu. Kad ste Vi u Požarevcu i ono je u Požarevcu. Kad ste Vi u Topčideru i ono je u Topčideru. Kad ste Vi na putu, i ono je na putu.“[2]

Problemi koji se danas javljaju na sprskoj političkoj sceni pretežno su plod slabe obrazovanosti političkih kadrova. Situacija ni početkom 19.veka nije bila ništa bolja. Tako recimo, „Tihomir Đorđević beleži podatak da od dvanaestorice savetnika u Praviteljstvujuščem Sovjetu, 1807. godine, jedva su četvorica bili pismeni, ali i od njih su dvojica samo znali kojekako zapisati svoja imena.“[3]

Isto tako, svedoci smo i raznih afera koje se dešavaju u SPC koja je od početka devedesetih godina bila generator, a kasnije i verni podražavalac današnje političke kulture. Vara se onaj koji misli da i to nema svoje korene u stvaranju političke kulture početkom 19. veka. Jovan Skerlić na jednom mestu kaže: „Kaluđera i sveštenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga položaja...kaluđeri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se što više lično obogate na račun manastirskih prihoda, i živeli su raspusnim životom koji je sablažnjavao vernike. Popovi, neobrazovani, slabo pismeni, katkada i nepismeni, kupovali su svoja mesta od vladika, i da bi isterali svoj trošak, otimali su od naroda“.[4]

Na kraju nešto o lokalnoj politici starešina. Slobodanka Stojičić navodi na koji način su se prema narodu odnosile lokalne starešine. Ona kaže da su starešine „sebi omogućile raznovrsne načine bogaćenja: od pljačke turske imovine, preko prihoda od preuzetih skela i đumruka, koje su starešine preuzele svako u svojoj oblasti, pa do ruske novčane pomoći koju su među sobom delile starešine.[5] Ovo bi se moglo povezati sa načinom privatizacije u današnje doba, kao i načinom preuzimanja imovine koja je nekada bila društveno vlasništvo, a u periodu tranzicije prešla u privatne ruke. Aruska novčana pomoć (i ne samo novčana) i njeno iščekivanje je nešto što je u današnjoj stvarnosti preslikano.

Iako kratak i prilično koncizan pregled samo nekih dešavanja sa početka 19. veka i stvaranja temelja moderne Srbije, on nam može dati jasne odgovore na pitanje „kako to da nama vladaju ovi koji vladaju?“. Jer niko od naših političara nije pao s Marsa, već je socijalizovan baš u ovakvoj političkoj kulturi i iz nje teško može pobeći. Otuda treba zaključiti da se dešavanja u srpskoj politici ne mogu promeniti promenom jednog čoveka ili jedne partije. Ovde se društveno – politička situacija može menjati samo sistemski, pre svega promenom dominantne političke kulture, nastale početkom 19. veka, koja je od samih svojih temelja krivo postavljena. U suprotnom i dalje će se rađati novi Karađorđi, Grujovići, Karadžići i ko sve još ne, ali je najveća tragedija što će u ovakvim uslovima, imati iste lične i političke sudbine.

Foto: Li Kunwu


Reference:

[1] Božidar Grujović,Slovo o slobodi. O načelima ustava Ustaničke Srbije, u: Prota Mateja Nenadović,Memoari. ,izdao Ljubomir P. Nenadović, Beograd.

[2] Tihomir R. Đorđević,Srbija pre sto godina, Prosveta, Beograd, 1946.

[3] Isto.

[4] Jovan Skerlić,Istorija nove srpske književnosti.

[5] Slobodanka Stojičić,Ustavno pitanje i Srbiji 1804 - 1813

Preporučujemo