Problem odnosa globalnog i nacionalnog identiteta

Ključna dilema koja se nameće kada je ovaj odnos u pitanju jeste da li će dinamičnost, kompleksnost i fluidnost globalnih fenomena uspeti da prevaziđe nacionalne koncepcije, ili će koncept nacije uspešno odolevati uticajima globalizacije?

Nemanja Drobnjak, 07/07/2016






Pitanje odnosa globalnog i nacionalnog identiteta iznova dobija na važnosti, jer smo neretko i sami svedoci različitih nacionalnih sukoba, koji su često podpirivani „sa strane“, tako da ti sukobi osim nacionalnih ciljeva, očigledno iza sebe imaju i neke više, globalne uticaje velikih sila, koje na mala vrata, žele da ostvare sopstvene interese na raznim delovima sveta.

Jedan od primarnih problema odnosa globalnog i nacionalnog leži u takozvanoj „Mi“i „Oni“ identifikaciji. „Mi“ i „Oni“ odnos predstavlja jedan od ključnih karakteristika definisanja jedne etničke grupe, ali i etničkog koncepta nacije. Takav odnos se čini neophodnim, kako bi se jedna etnička grupa definisala kao zasebna u odnosu na neku drugu. Dakle, to „Mi“ nas definiše kao različite od „Onih“, koji nisu „Mi“.

Međutim, ako pogledamo politički koncept stvaranja nacije, videćemo da se nacije neretko formiraju po principu političke i kulturne asimilacije manjinskih etničkih grupa od strane dominantne etničke grupe. Naravno, političke i kulturne norme i vrednosti dominantne etničke grupe, često prevladavaju u odnosu snaga dvaju ili više etničkih grupa, koje čine politički zasnovanu naciju. Ipak, iako pripadaju istoj naciji, u okviru nje se često dešava da proradi „Mi“ i „Oni“ mehanizam, tako što dominantna etnička grupa u okviru političke nacije, želi nametnuti svoje političke i kulturne norme i vrednosti, a manjinska etnička grupa ne želi po svaku cenu da se odrekne svojih.

Čini se da se isti mehanizam formiranja identiteta, može preneti i na odnos globalno – nacionalno. Ovde takođe, sa globalnog aspekta, možemo uočiti više etničkih grupa, koje su uobličene u nacionalnim državama. U ovom kontekstu, na mesto dominantnih etničkih grupa u okviru nacije, dolaze dominantne nacionalne države u odnosu na manje uticajne nacionalne države. Asimilacija nije onakva, kakva je u nacionalnim državama, s obzirom da se u većini slučajeva barem načelno poštuje nacionalni suverenitet, mada je i to u novijoj istoriji često bilo diskutabilno. Takođe, političke i kulturne norme i vrednosti dominantnih nacija često prevladavaju nad normama i vrednostima manje uticajnih država. Upravo na tom polju dolazi do ispoljavanja mehanizma „Mi“ i „Oni“, kada se javi potreba da se nacionalni identitet zaštiti od uticaja globalnog identiteta. Tada dolazi do identifikacije, gde se odnos globalno – nacionalno, svodi na odnos kosmopolitsko – lokalno.

Drugi problem ovog odnosa se tiče prodora globalnih uticaja na nacionalne, kao i to kakve bi efekte taj uticaj mogao da ostavi na nacionalno. Norme i vrednosti globalne kulture, pokušavaju biti stavljene iznad kulturnih normi i vrednosti nacionalnog. Ali očigledno da je to veoma kompleksan proces, pošto su dominantne globalne norme i vrednosti, nešto što je deo dominantnih nacionalnih kultura. Drugim rečima, veoma je teško stvoriti zasebne stilove, norme, vrednosti, a da one svoje poreklo nemaju u nečemu što je deo nečijeg nacionalnog identiteta.

Ipak, ono što je potrebno kako bi jedna takva kultura uopšte uspela da se u potpunosti ukoreni, jeste da ona zaživi kao globalna kultura. Kultura nije samo fluidna i slobodolebdeća, već je ona nešto što je svojstveno pojedincu ili zajednici. Upravo ta vezanost kulture za mesto, ne dozvoljava globalnoj kulturi da se u potpunosti otrgne od neke nacionalne kulture. Prema tome, veoma je teško reći da će se neke norme i vrednosti uvijene u formu globalnog, brzo nametnuti drugim kulturama. Globalno često traži dodirne tačke sa lokalnim kako bi ga kulturno asimilovalo, ali treba znati da postoje kulture, a ne jedna kultura, tako da će često postojati dovoljan broj normi i vrednosti različit od onih koje se kroz globalno žele nametnuti. Zbog toga je teško globalni ukoreniti u nacionalni identitet.

Veći problem od ovog jeste, kako pojedince navesti da prihvate norme i vrednosti globalne kulture. Kao što je gore navedeno, kultura je nešto što je svojstveno pojedincu i zajednici. Prema tome, ona opstaje samo ako je pojedinci u okviru jedne zajednice usvoje.

A da li će pojedinci da je prihvate, ne zavisi samo od globalne kulture i njenih normi i vrednosti. To pre svega zavisi od sličnosti određenih kulturnih segmenata globalnog sa nacionalnim. Što je sličnost veća, to je i mogućnost prihvatanja globalnog veća. Pojedinac se pod uticajima novih trendova, često vraća u kolektivnu prošlost svoje zajednice, kako bi se iznova samopotvrdio i kako bi pokušao da uoči koliko novi trendovi imaju sličnosti sa kolektivnom prošlošću njegove zajednice. Što je ta kolektivna prošlost različitija, to je manja mogućnost za prihvatanje novog i obrnuto: što je ona sličnija novim trendovima, ona će brže biti prihvaćena. Otuda ne čudi otpor pojedinih naroda prema trendovima globalizacije, jer su svoj nacionalni identitet formirali na drugačijim kulturnim normama.

Trećiproblem odnosa globalnog i nacionalnog tiče se toga da li je moguće pronaći alternativu globalnom i nacionalnom. Dakle, postavlja se pitanje da li bi postojalo nešto što je veće od nacionalnog, a manje od globalnog. Kao jedan takav oblik se često nametao pannacionalizam.

Pannacionalizam podrazumeva ujedinjenjavanje nekoliko nacionalnih država. Dakle, pretpostavka je da te nacionalne države pre ujedinjavanja postoje kao nezavisne, relativni vremenski period, te da imaju neke formirane kulturne vrednosti i norme na kojima počivaju. Tu se sada postavlja pitanje nacionalnog identiteta. Dolazi do formiranja najmanje dva identiteta: nacionalnog i pannacionalnog. Nama poznat primer jeste socijalistička Jugoslavija. U isto vreme smo bili državljani jedne od socijalističkih republika i SFRJ, barem na institucionalnom nivou. Ali institucionalno ne mora po svaku cenu uticati na ličnu nacionalnu identifikaciju. Drugo, nacionalni identiteti, ne moraju nužno biti iste težine na „vagi nacionalnih identiteta“. Štaviše, često se dešava da jedan tas prevlada u korist drugog.

Takođe još jedna stvar se ne sme zaboraviti. U procesu ujedinjenja više nacionalnih država, ne učestvuju svi podjednako, kao što treba znati da nemaju sve države istu moć u procesu ujedinjavanja. Obično jedna nacionalna država u pannacionalnoj zajednici, nosi veći kulturni i simbolički, pa i politički potencijal u odnosu na druge. Samim tim, ona ima mogućnost primata u odnosu na druge države, te se često dešava da pannacionalne ideje imaju za cilj teritorijano širenje vrednosti i normi jednog naroda. Dobar primer bi bio Sovjetski Savez i Staljinov proces „rusifikacije“, u pribaltičkim zemljama i Ukrajini.

Prema tome, očigledno da i pannacionalne ideje, na neki način „boluju“ od istih „bolesti“ kao i globalne ideje. I tu imamo uticaj obično jedne nacije, koja je hegemona u odnosu na druge i koja pokušava da svoje kulturne norme i vrednosti usadi u identitet manje uticajnih nacija, pod velom kulturnih sličnosti. I tu se opet može javiti otpor manjih nacija, koje pre procesa pannacionalizma, već imaju neke formirane nacionalne identitete. Tako se čini da i pannacionalne ideje završavaju neslavno i da često umeju da pokleknu pred nacionalnim, pa je dobro pitanje da li je pannacionalizam alternativa globalizmu, pošto često koristi sličan mehanizam za širenje na druge teritorije, pod velom slične kulture, a i da li je alternativa nacionalizmu, s obzirom da i u pannacionalizmu često prevladavaju nacionalne razlike onih koji su uticajniji, u odnosu na one manje uticajne nacije.

Čini se da još uvek nije došlo vreme u kojem je moguće da nacionalni identitet bude potisnut u korist globalnog. Identiteti kod pojedinca često jesu fluktuirajući, ali ipak određeni identiteti prevladavaju. Globalno se u tom pogledu ne predaje i teži da prodre u nacionalno, iako je to težak i mukotrpan posao. Ipak, moć etnoistorije je u većini slučajeva veoma jaka, te čak iako se desi da globalni uticaji budu veoma jaki, nacionalni uticaji imaju mnogo veću bliskost sa kolektivom od globalnih, te su nacionalne vrednosti, pojedincima koji čine kolektiv bliže.

Foto: SeanRayan/Flickr

Preporučujemo