Fudbalski tim kao socijalistički kolektiv

Treba biti načisto s tim da komunizma nema bez politike. A istinska politika je samo ona koja se suprostavlja kapitalističkim moćnicima ovog sveta. To je emancipatorska i revolucionarna politika.

Milorad Gačević, 07/07/2016






U pesmu Tehno...logija, koju izvodi kultni rok bend Block Out, a koji nažalost više ne postoji, rokenrol pesnik Nikola Vranjković utkao je sledeće stihove: “Kao da nikada i nikoga/nije bilo osim nas/ni duhova ni Bogova/ni dečijih osmeha...divna muzika starog vremena/Nikom nije potrebna/i niko se ni ne seća/televizija je pobedila”. Italijanski pisac, prozaista i esejista, Alesandro Bariko, današnje generacije nazvao je varvarima. Pripadnici ove generacije nisu kadri da zaranjaju u dubine i plove samo po površini. Njihovo sećanje je kratko, zato što je sve što rade brzo. I italijanski prozaista, poput rok pesnika, razvoju tehnologije pripisuje veliki deo krivice za ovu površnu vladavinu zaborava. Televizija je sve pobedila.

Ovaj zaborav možda nigde ne dolazi do izražaja u meri u kojoj to čini u svetu fudbalskih navijača, pre svega kod one armije brojnih komentatora koji svoje “stručne” analize ostavljaju na različitim internet portalima. Za tu brojnu armiju anonimnih lica, koja koriste svoje demokratsko pravo na slobodno iznošenje svojih stavova, fudbalska prošlost ne postoji. Oni priznaju samo današnje uspehe. A i oni, vrlo brzo, već sutradan, bivaju zaboravljeni. Može Barselona da igra najbolji fudbal koji smo videli u poslednjih dvadeset i kusur godina i da pride “naosvaja” onoliko mnogo trofeja, prvi njen neuspeh u Ligi Šampiona donosi salve pogrda na njen račun. Već nekoliko puta ona je sahranjena uz slavodobitničke proglase o kraju Barselonine ere. Da, u fudbalskom svetu, pogotovo u savremeno njegovo doba, koje je Božo Koprivica, čini se s punim pravom, nazvao neherojskim, računaju se samo trofeji, i to prvenstveno oni koji su osvojeni u nekoliko prethodnih sezona. Sasvim je sigurno da je najveća žrtva ovog kratkog pamćenja jedan klub iz Engleske. Njegovo ime je Liverpul. Iako nije prošlo ni deset godina od poslednje titule prvaka Evrope koju je ovaj slavni klub doneo u svoje prebogate riznice prepune trofeja, danas armija anonimusa ovaj klub posprdno naziva imenom Luzerpul. Nikom danas nije dovoljno što je riznica ovog kluba prebogata trofejima. To se vrlo lako zaboravlja. Ali što je još važnije, pri tome se zaboravlja da veličinu jednog kluba ne čine samo trofeji. Upravo primer Liverpula to pokazuje. Jer, Bil Šenkli, jedna od najvećih legendi ovog kluba, ako ne i najveća, nikad nije osvojio Kup Šampiona. Neko bi mogao da kaže da je to jedna od najtužnijih ili najnesrećnijih priča u istoriji fudbalske igre.

Ova nesreća pada nam teže utoliko što ona nije bila posledica pogrešne sudijske odluke ili neke smicalice uprave kluba, a one itekeko znaju da budu nemilosrdne i da daju otkaz najvećim trenerskim imenima kluba nakon samo nekoliko loših rezultata, ne dozvoljavajući nikom pravo na loš dan, a Bil Šenkli, taj siromašni rudar koji je postao legenda engleskog i svetskog fudbala, bio je jedan od najvećih trenera u istoriji Liverpula, jednog od najvećih engleskih i evropskih pa i svetskih fudbalskih timova i klubova. Sam Bil Šenkli kriv je za to što nije zauzeo mesto u panteonu evropskog fudbala koje mu po svemu definitivno pripada. Šenklije u jednom trenutku rešio da se povuče i tako sebe liši krune karijere, ali i produženja života. Jer, napuštanje fudbala za ovog čoveka bilo je ravno smrti. No, sam je odlučio da plodove njegovog rada ubere neko drugi. Ono što je Šenkli posejao, u narednim godinama požnjeo je Bob Pejsli, koga je upravo sam Šenkli mnogo čemu naučio. Uzgred, Pejsli mu je uzvratio tako što je od uprave kluba zahtevao da mu zabrani pristup treninzima tima koje je stari majstor inače redovno posećivao.

Ali mi svakako grešimo kada govorimo o nekakvoj nesreći vezanoj za to što jedan veliki trener nije osvojio titulu klupskog prvaka Evrope. Jer, kada govorimo o Šenkliju, ponajmanje imamo pravo da govorimo o trofejima. Uostalom, sami trofeji mu nisu manjkali u toku velike karijere. Šenkli je spadao u red onih koji su razvijali dimenziju fudbalske igre koja pokazuje svu njenu veličinu i blistavost nezavisno od bilo kakvih trofeja, statističkih podataka i finansijskih efekata. Dve veoma značajne stvari, među mnogim stvarima koje je Šenkli, rekli bismo darovao fudbalu, treba tražiti i u dva njegova iskaza. Prvi je često citiran, dok je drugi manje poznat. Prvi glasi: “Fudbalski klub, to je sveto trojstvo: igrači, menadžer i navijači. Direktori nisu deo toga, oni su tu samo da potpisuju čekove”. Manje je poznato da je u svojoj autobiografiji, nakon jasnog isticanja sopstvenog socijalističkog opredeljenja, Šenkli istakao kako upravo fudbalski tim jeste oličenje socijalizma. Socijalizam je pitanje kolektiva unutar koga svi rade jedni za druge i na kraju na ravne časti dele plodove svog rada

Ali nisu li ovi iskazi legendarnog menadžera, da ne bude zabune, ovaj naziv nema nikakve veze sa današnjim vampirima svetskog fudbala koje zovemo menadžerima, nego on na britanskom ostrvu, kao što ljubitelji fudbala to dobro znaju, označava onoga koga na kontinentu zovemo trenerom, ili često, pomalo rogobatno, šefom stručnog štaba, samo mrtvo slovo na papiru, onaj deo tradicije koji će ostati vezan samo za anale i arhive, ili u najboljem slučaju, za priče, mitove i legende okorelih fudbalskih pripovedača i mitomana, uglavnom već dobrano ostarelih, koji sa setom i nostalgijom pričaju o herojskom dobu evropskog i svetskog fudbala, ili pak za nas nešto mlađe idealiste i romantičare koji poput viteza tužnog lica iz La Manče takođe maštarimo i snatrimo o dobrim starim vremenima, idealima i vrednostima, viteškim i igračkim principima, ne shvatajući da svetska istorija, a za njom i svetski fudbal, ide nekim sasvim drugim putevima koji nas humaniste starog kova, i one nešto starije i one nešto mlađe, zaista i doslovno pretvaraju upravo u Don Kihote savremenog doba. Jer, kako ovaj prvi Šenklijev iskaz da posmatramo danas kada njegov voljeni Liverpul kao svoje vlasništvo drže neki novopečeni bogati američki biznismeni koji o fudbalu do juče nisu znali ništa, danas kada su direktori, menadžeri, ne oni sportski, nego ekonomski lovci na radnu snagu, finansijski bordovi, upravni odbori, međunarodna fudbalska oligarhija i birokratija (čitaj UEFA i FIFA) ukrali fudbal od igrača, menadžera/trenera i navijača, pri čemu im i jedni i drugi, a bogami i treći, u tome pomažu; prvi i drugi zbog ne tako sitnog novca, treći zbog sitnih privilegija ili zbog straha da će ostati uskraćeni za posmatranje ove igre, koja više nije igra nego je surovi biznis, ukoliko se suprostave njenim kindaperima. Ovo pristajanje je sad već toliko ukorenjeno da nam se čini da svi oni boluju od Stokholmskog sindroma i da su se poistovetili sa svojim kindaperima. Kako, dakle, tu čuvenu izjavu shvatati danas kada u savremenom fudbalu nedostaju ljudi od integriteta kakav je bio Bil Šenkli? A sigurni smo da ovaj deklarisani socijalista ne bi pristao na ovo kindapovanje i da bi dao sve od sebe da se suprostavi onima koji su ga na očigled svih, na očigled čitavog fudbalskog sveta izveli. I kako onda u ovom dobu gotovo apsolutne vladavine kapitalističkog fudbala tek shvatiti poređenje fudbala i socijalizma, a da se pri tome ne upadne u zamku donkihotovske zaludnosti?

Pa kako drugačije nego na način blohovski. Dakako, ovde mislimo na nemačkog marksističkog filozofa Ernsta Bloha i njegovu filozofiju utopije i nade. Za ovog filozofa, izvesna ograničenja neke epohe, ličnosti ili umetničkog dela ne mogu da izbrišu snagu utopijskih tragova koje oni za sobom ostavljaju. On nije sumnjao u to da u svakom vremenu postoji nešto što prevazilazi ideološki horizont vremena, i što je kao takvo ostalo još-uvek-nenamireno zato što čeka na punoću svog ostvarenja. Taj još-uvek-nenamiren ostatak koji čeka na svojih pet minuta ostvarenja Bloh je nazvao utopijskim viškom.

Pa ako u eri kapitalističkog fudbala, sa svim njegovim materijalnim i ideološkim ograničenjima, postoje barem iskre delovanja onog Šenklijevog svetog trojstva i, razume se, i iskre socijalizma, onda nije sve izgubljeno; u njemu onda postoji onaj utopijski višak kao jemac da postoje i druge mogućnosti za razvoj fudbala, a ne samo mogućnosti neprestanog uvećavanja profita i smenjivanja jednih te istih klubova/timova na prestolima najačih fudbalskih takmičenja. Taj utopijski višak jeste jemac da kazivanja o direktorima kao prostim potpisivačima računa i fudbalskom timu kao socijalističkom/komunističkom kolektivu, nisu samo prazne tlapnje, maštarenja i snatrenja jurišnika na vetrenjače kapitalističkog fudbala, nego da počivaju na nečem što je zaista realno, što nije iluzija niti pričin, nego konkretna stvarnost u koju su upisane neslućene mogućnosti koje naprosto ne mogu da dođu do svog punog izražaja zato što su okovane lancima onih koji su fudbal kindapovali i koji ga, tako okovanog, drže u zarobljeništvu zahvaljujući, ponovimo to, sužnjima koji korumpirani, ili uplašeni, ili zahvaćeni onim čudnim stokholmskim sindromom, sve nemo posmatraju ili čak svesrdno podržavaju.

Izgleda da jednu od tih iskri danas predstavlja Lester Siti. Ovaj tim, koji je, tu ne treba gajiti nikakve iluzije, bez sumnje do guše u vodama fudbalskog kapitalizma ili kapitalističkog fudbala, jer i on za vlasnika ima jednog od novopečenih bogataša sa Istoka, tih skorojevića u potrazi za pranjem novca, razonodom ili pak, reklo bi se u očajničkoj potrazi za onim što je korifej kritičke sociologije, francuski sociolog Pjer Burdije nazvao simboličkim kapitalom, što će reći onim kapitalom koji donosi ugled i stvara tradiciju, kao retko koji tim u poslednjih ne znamo koliko godina novije istorije fudbala do uspeha je došao upravo zahvaljujući sinergiji koja se uspostavila između onog svetog trojstva koji čine igrači, menadžer i navijači. Bogati vlasnik tu je zaista bio samo neko ko je vodio računa o računu kluba, ne pokušavajući da sebe isturi u prvi plan ulažući, kako to već nalažu dobri običaji koje je uspostavio još Berluskoni, a koje je nastavio da sledi Rus Abramovič, a za njim i bogati arapski šeici, ogroman novac u dovođenje velikh igračkih i trenerskih zvezda. Umesto toga, on je u prvi plan isturio gomilu gubitnika.Da, četa gubitnika, odbačenih igrača, trećepozivaca, kakvi jesu Džejmi Vardi, Rihad Marez, Deni Drinkvoter, Robert Hut, i pogotovo Klaudio Ranijeri, taj otpisani Italijan koji je moćnicima kapitalističkog fudbala, mogulima dosade, kukavičluka i defanzive, jasno je da mislimo na lažnog cara svetskog fudbala, uobraženog Portugalca koji sebe zove Posebnim, služio kao predmet sprdnje, disala je kao jedan sa čitavim stadionom, sa čitavim gradom, a na kraju sa nebrojenim do tada spram ovog kluba sasvim indifernetnim, pa čak i neprijateljski raspoloženim ljubiteljima fudbala, na svim meridijanima, a koji su svim srcem navijali za ovaj tim u finišu borbe za naslov pobednika Premier lige, potvrđujući da iskreni ljubitelji fudbala, da zagriženi zaluđenici ovom igrom, još uvek nisu otupeli i operisani od emocija i svakog kritičkog mišljenja, i da znaju koliko je novcem zatrovanom fudbalu u kojem se uvek jedni te isti klubovi smenjuju na tronu potreban svež vazduh. Ali Lester Siti sigurno potvrđuje i to da u eri zaista velikih majstora igre i mnogo površnih lažnih zvezda, fudbalski tim može da deluje kao jedan socijalistički kolektiv unutar koga se svaki nedostatak kompenzuje predanim zajedničkim radom, nesebičnošću, međusobnim poverenjem između trenera i igrača,i između samih igrača.

Lester Siti se svojim defanzivnim opredeljenjem doduše ogrešio o lepotu fudbalske igre, mada ovaj tim nije lišen lepote, prvenstveno zahvaljujući Rihadu Mahrezu koji definitivno u svojim nogama ima nešto od one prepoznatljive fudbalske magije koja ovu igru približava umetnosti, što potvrđuju njegovi driblinzi i maestralni pasovi, ali je zato to ogrešenje kompenzovao upravo ovim momentima socijalizma koji se ispoljavaju u njihovim igrama. Jer, postoje dve vrste defanzive. Jedna je posledica kukavičluka, robovanja rezultatskom imperativu po svaku cenu, a sve zarad povećavanja finansijskog salda na računima kluba, njegovih vlasnika pa i samih sudeonika igre, ili zarad potvrđivanja sopstvenog ega skupljanjem trofeja koji vode u anale fudbalske istorije, itd. Doktori ovog antifudbala svakako su Žoze Murinjo i Rafa Benitez, koji uvek imaju na raspolaganju vrhunske igrače, koji su vrhunski tehničari, a ipak uvek igraju defanzivno. Oni tako godinama vrše zločin protiv igre. A druga je naprosto posledica prinude malih u sukobu sa velikima, jer kao i u borbama kolonizovanih protiv kolonista i partizanskim ili gerilskim borbama, infrastrukturno i na svaki drugi način slabiji protivnici prinuđeni su da se povuku i da borbu sa nadmoćnijim protivnikom vode iz zasede i da deluju brzim prepadima koji prerastaju u kontraofanzive, što bi u fudbalu značilo da su prinuđeni da izvode brze kontranapade. Ali fudbal je samo igra i ne treba ga poistovećivati sa ratovanjem, kao što to nacionalističke elite tokom čitave njegove istorije čine. Ali ne samo da on nekad jeste više od igre, nego je iz njega ipak nemoguće odstraniti onu vrstu ljudskih odnosa koji se ispoljavaju u nekim drugim domenima društvenog delovanja. I u fudbalu, zato, kako je to smatrao Šenkli, i kao što to danas potvrđuje upravo Lester Siti, postoje elementi koji krase revolucionarne kolektive. I u jednom i drugom slučaju na delu je upravo ono zajedništvo u kome se svi bore posvećeno za zajednički cilj, isvi pri tome rade jedni za druge, dok među njima vladaju odnosi solidarnosti i poverenja,kao što svi nakon pobede dele zasluge. Zato i mi zaljubljenici u poetske dimenzije fudbalske igre koji se ipak ispoljavaju u ofanzivnoj igri koja teži tome da gradi a ne da razgrađuje, Lester Sitiju možemo da oprostimo “kvarenje igre”.

Druga utopijska iskra u tami kapitalističkog fudbala svako sija u Španiji. Nju možemo pronaći u gradu Sevilji, u središtu Andaluzije, zemlje u kojoj se smenjuju vrele pustinje i rajevi vodopada, u zemlji na kojoj su rođeni Velaskez, Pikaso i Manuel de Falja, u zemlji flamenka i narodnih pesama i romansi, kante hondo, koje je ponovno oživeo Federiko Garsija Lorka, još jedan veliki sin Andaluzije i pesnik njene duše. Fudbalski klub Sevilja je ove godine napravio podvig kakav se u savremenom fudbalu retko viđa; treći put uzastopno osvojio je Ligu Evrope. Sam čin osvajanja trofeja manje je bitan od načina na koji ovaj klub svake godine uspeva da ostane u samom vrhu evropskog fudbala, iako mu iz sezone u sezonu veliki i moćni klubovi koji vedre i oblače savremenim fudbalom odvode najbolje igrače. Predvođeni Unajem Emeriom, trenerom koji nikako ne može da izađe iz senke koju prave one njegove kolege koje o marketingu vode podjednako mnogo računa koliko o taktici koju spremaju, oni godinama unazad upravo kroz zajedništvo, međusobnu podršku i solidarnost prkose svima i na kraju svake sezone zasluženo slave. Kada ih vidimo kako puni radosti, kao mala deca koja u školskom dvorištu igraju fudbal, trčeći jedan drugom u zagrljaj, proslavljaju svaki novi pogodak koji postignu, ne možemo a da tu ne vidimo nešto od onog što krasi jedan socijalistički kolektiv. Uostalom, bez međusobne podrške, poverenja i solidarnosti nije moguće izgraditi kombinaciju koja je kulminirala postizanjem maestralnog i antologijskog drugog gola ovog tima na meču finala Lige Evrope na kome su nastupali protiv Liverpula. I da su izgubli od Liverpula u poslednjem finalu koje su odigrali, njihov uspeh ne bi bio ništa manji, uprkos armiji onih koji bi ih posle tog neuspeha zasuli kritikama pa čak i prezirom. Oni se drže zajedno i oni se igraju. I to je važnije od svakog trofeja koji su osvojili. Trofeji su tu samo kolateralna dobit i šlag na tortu.

Ali nema sumnje da će kapitalizam doći po svoje. Bogataška elita evropskog fudbala već je pikirala neke od igrača iz ovog tima Sevilje i daće milione da ih prigrli sebi, dok će oni koji rukovode Seviljom svesrdno prihvatiti taj novac. Sevilju su već napustili trener Emeri, da li se i on konačno opredelio da posegne za marketingom, i ključni igrač Ever Banega, a njihovim stopama će izgleda krenuti i Gžegož Krihovjak. Nema, dakle, sumnje u to da će se moćnici kapitalističkog fudbalskog sistema potruditi da na svaki način isteraju i ove minimalne utopijske momente socijalizma iz savremenog fudbala. To će činiti pokušavajući da korumpiraju heroje Lester Sitija nudeći im basnoslovne sume novca ne bi li prešli u bogate monopoliste na sve resurse i rezultate u ovom sportu. Mera njihovog odolevanja ovom iskušenju biće i mera nade da kapitalizam u borbi sa igrom ipak neće imati poslednju reč. Džejmi Vardi je prvi koji je odoleo.

Savremeni marksistički dvojac koga čine italijanski filozof Antonio Negri i američki teoretičar Majkl Hart, smatra da unutar kapitalizma već postoji komunizam. Jer, rad koji počiva na kooperaciji, međusobnoj komunikaciji i međusobnoj razmeni afekata, u biti je već komunistički. (Primetimo da Negri i Hart na neki način ponavljaju ono što je povodom fudbala rekao Bil Šenkli). A upravo na takvom radu, dalje argumentuju ova dva autora, počiva savremeni kapitalizam koji više nije orjentisan na industrijsku proizvodnju nego se bazira na imaterijalnoj proizvodnji. Stvar je onda samo u tome da se nosioci kooperativnog rada oslobode nadzora kapitala koji njihovu energiju pretvara u sopstvenu korist. Nisu li upravo fudbalski timovi čija snaga počiva na kooperaciji, međusobnoj komunikaciji i razmeni afekata, školski primeri ovog harotvsko-negrijevskog komunizma unutar kapitalizma? Reklo bi se da neki među njima to svakako jesu.

Pa ipak,treba biti načisto s tim da komunizma nema bez politike. A istinska politika je samo ona koja se suprostavlja kapitalističkim moćnicima ovog sveta. To je emancipatorska i revolucionarna politika. Zato ne treba preterivati sa isticanjem socijalističkog karaktera fudbalskih timova. Jer, to je jedan nesvesni i nehotični socijalizam. Ali isto tako ne treba odbacivati i najmanje momente onog aspekta socijalizma ili komunizma koji je vezan za zajedničko delovanje kolektiva solidarnih ljudi, makar on bio i nesvestan i nehotičan. Jer, ti momenti su jemac toga da komunizam zaista jeste nešto veoma jednostavno. Sada je samo stvar u tome da se oslobodimo okova kapitalizma. Za to su nam ipak potrebni svest, borbenost i posvećenost. Ako ništa drugo, od timova poput Lestera i Sevilje možemo da se učimo borbenosti i posvećenosti zarad ostvarenja zajedničkih ciljeva i snova. Njihove podvige zato ne smemo da zaboravimo onda kada se, a to će možda biti već sledeće sezone, neki drugi timovi budu radovali trofejima, kao što nikad ne smemo da zaboravimo da je Liverpul veliki klub zbog Bila Šenklija, i mnogih drugih legendi, i da će to ostati i ako nikad više ne osvoji ni jedan jedini trofej. Ne smemo da dozvolimo da televizija, koja svaki dan kao na pokretnoj fabričkoj traci štanca i masovno proizvodi idole od blata, zaista pobedi. Posveta na kraju ide Bilu Šenkliju, uprkos tome što je prihvatio titulu viteza Britanskog kraljevstva, i neherojskom dobu uprkos, kako bi to rekao Miroslav Krleža. Bil Šenkli je za sobom sasvim sigurno ostavio određenu količinu utopijskog viška!

Foto: Jean Pierre Dalbera/Flickr

Preporučujemo