Kako misliti (i izvojevati pobedu za) socijalizam

Ako postoji mogući raskorak između sadašnjeg rešavanja problema i buduće posledice, i ako se društvene sile mogu mobilizovati odozgo oko agende stvaranja alternativnih ekonomskih prostora, onda je moguć značajan rast ekonomskih aktivnosti izgrađenih oko demokratskih, egalitarnih i solidarističkih vrednosti.

Erik Olin Rajt, 04/06/2016






Esej Dilana Rajlija „Antikapitalizam koji može pobediti“ upućuje dva klastera kritike prema mojoj knjizi „Zamišljati realnu utopiju“ i mom članku u Jakobinu „Kako biti antikapitalista danas“. Prvi se tiče moje ideje o socijalizmu kao alternativi kapitalizmu, a drugi mog pristupa strategijama društvene transformacije potrebnim da bi se prevazišao kapitalizam.

Mislim, zapravo, da naša razumevanja socijalizma nisu toliko različita koliko se čini da on (Rajli) misli, ali se naša shvatanja o tome kako da dođemo do tamo korenito razlikuju.

Ekonomska ekologija

Rajli je veoma kritičan prema mom predlogu reformulacije ideje socijalizma. Prvo ću sažeto opisati svoj argument, a zatim odgovoriti na Rajlijevu kritiku.

U „Zamišljati realne utopije“, tvrdim da su tri različite vrste moći raširene u svim ekonomskim strukturama: ekonomska moć, zasnovana na kontroli ekonomskih resursa; moć države (state power), zasnovana na kontroli konstituisanja i sprovođenja vladavine na nekoj teritoriji; i društvena moć, koju definišem na osnovu kapaciteta da se mobilišu ljudi za kooperativnu, dobrovoljnu i kolektivnu akciju.

Različite vrste ekonomskih struktura (ili načina proizvodnje) mogu biti razlikovane na osnovu toga koja je od ove tri vrste moći najvažnija u određivanju kontrole nad proizvodnim procesom i preuzimanjem, te upotrebom društvenog viška kreiranog u proizvodnji. Preciznije, kapitalizam možemo razlikovati u ovim terminima od dve postkapitalističke alternative.

Kapitalizam je ekonomska struktura u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnom posedu i alokacija i upotreba resursa za različite društvene svrhe postižu se ispoljavanjem ekonomske moći. Investicije i kontrola proizvodnje rezultat su upotrebe ekonomske moći posednika kapitala.

Etatizam je ekonomska struktura u kojoj sredstva za proizvodnju poseduje država, a alokacija i upotreba resursa za različite društvene svrhe postižu se upotrebom moći države. Državni zvaničnici kontrolišu procese investiranja i proizvodnje kroz neku vrstu državnog, administrativnog mehanizma.

Socijalizam je ekonomska struktura u kojoj sredstva za proizvodnju poseduje društvo, a alokacija i upotreba resursa za različite društvene svrhe postižu se upotrebom društvene moći.

Posledično, ova definicija ekvivalentna je definiciji socijalizma kao sveopšte ekonomske demokratije. Demokratija je označena kao „vladavina naroda,” s tim što ovaj izraz doslovce ne znači, „vladavina atomizovanih pojedinaca posmatranih kao izolovane jedinke“, već pre označava vladavinu ljudi kolektivno organizovanih u asocijacije (partije, udruženja, sindikate, itd.). Ovakva vladavina je vladavina upotrebom društvene moći.

Navedene definicije kapitalizma, etatizma i socijalizma, su idealtipske. U stvarnosti, postojeće ekonomije su kompleksni oblici kombinacija ovih odnosa moći. Oni su ekosistemi ekonomskih struktura koje se razlikuju prema tome kako se ovi različiti oblici moći povezuju i odnose jedni prema drugima.

Nazivati ekonomiju „kapitalističkom” je, dakle, skraćenica za nezgrapan izraz poput „ekonomski ekosistem koji kombinuje kapitalističke, etatističke i socijalističke odnose moći u okviru kog su kapitalistički odnosi dominantni”.

Ideja o ekonomijama kao ekosistemima u kojima dominiraju određeni proizvodni odnosi može se koristiti da se opiše bilo koja jedinica analize— firme, sektori, regionalne ekonomije, nacionalne ekonomije, čak i globalna ekonomija. Ovi odnosi moći se takođe tumače unutar pojedinačnih jedinica proizvodnje, pa pojedinačna preduzeća mogu biti hibridi koji funkcionišu unutar ekosistema koji ih okružuje.

Ponavljam da i pored takve kompleksnosti možemo i dalje nazivati ekonomiju „kapitalističkom” u slučaju kada je distinktivan oblik moći unutar kapitalizma – ekonomska moć – dominantan u ukupnom ekonomskom sistemu. Na primer, u svim kapitalističkim ekonomijama moć države direktno organizuje značajne oblike produkcije dobara i usluga. Ekonomija ostaje kapitalistička, ipak, u granicama u kojima je upotreba državne moći u privredi efektno podređena kapitalističkoj upotrebi ekonomske moći.

Postoje različite vrste mehanizama koji su deo kapitalističke države i pokušavaju da manje-više uspešno održe taj stepen podređenosti.Tako, dok kapitalističke ekonomije sadrže oblike etatističkih proizvodnih odnosa, sistem ostaje kapitalistički. Ako takvi kapitalistički mehanizmi podređivanja državne moći oslabe kroz neke procese, možemo reći da ekonomija ima rastući etatistički karakter.

Sa takvim razumevanjem ekonomskih struktura, mogućnost socijalizma zavisi od potencijala da se povećaju i prodube socijalističke a oslabe kapitalističke i etatističke komponente u ukupnom ekonomskom sistemu.

Ovo bi podrazumevalo da bi u socijalističkoj ekonomiji upotreba ekonomske i državne moći bila efektno podređena društvenoj moći, odnosno država i ekonomija bile bi demokratizovane. Zbog toga je socijalizam jednak radikalnoj demokratizaciji društva.

Rajli se slaže da ideja socjalizma implicira radikalnu demokratizaciju ekonomije i države, ali odbacuje moju formulaciju ove ideje u smislu postojanja društvene moći unutar kapitalističkih ekonomija. On piše:

„Kapitalisti i zemljoposednici su tokom istorije posebno bili efektni u korišćenju društvene moći. Postoje brojni primeri firmi i agrobiznisa u kooperaciji kako bi podelili tehnologiju u cilju kontrole proizvoda i cena, uspostavljanja dugoročnih odnosa sa dobavljačima, lobiranja za svoje interese kod vlade ili kako bi isključili nepoželjne radnike.“

Stoga, važno je naglasiti da značaj društvene moći za socijalizam zavisi od klase koja je nosilac te moći. Bez ovakve vrste specifikovanosti, malo je razloga da poverujemo da proširenje društvene moći samo po sebi ima izgleda da donese socijalizam ili da pomeri društvo u pravcu socijalizma.

Postoji dodatni problem sa Rajlijevom idejom o stvaranju društvene moći. Moć asocijacije nije nužno nezavisan izvor moći, ali može biti proizvedena i uslovljena ekonomskom moći. Kapitalisti vrlo lako konvertuju svoje izvore moći u moć asocijacije.

Rajlijeva kritika ovde održava nerazumevanje mog argumenta. Rajli je potpuno u pravu da sama upotreba društvene moći ne ukazuje na pojavu socijalističkih odnosa. Kada dobrovoljno kolektivno delanje ili delanje asocijacije odražavaju upotrebu kapitalističke klasne moći, reč je o kapitalističkoj konfiguraciji, kao i u primeru koji Rajli koristi, o firmama koje sarađuju zbog različitih razloga.

Moj argument u „Zamišljati realne utopije“ nije da društvena moć kao takva predstavlja kriterijum za postojanje socijalizma, već da je kriterijum da je socijalizam zasnovan na dominaciji društvene moći u određivanju upotrebe ekonomskih resursa i alokacije viška.

Reći da demokratska društvena moć dominira nad ekonomskom moći ili moći države znači da je kapacitet za kolektivnu akciju radnika i drugih narodnih društvenih sila dominantan oblik moći u ekonomiji. Ova tvrdnja odnosi se na klasne odnose jer opisuje odnose moći unutar proizvodnih odnosa.

Ukoliko se ovo dogodi na makrosistemskom nivou, možemo tu ekonomiju nazivati socijalističkom. Kada se dogodi unutar posebnih ekonomskih organizacija ili prostora, kažemo da ove organizacije i prostori imaju socijalistički karakter, čak i kada opstaju unutar ekonomskog sistema u kome dominiraju kapitalistički odnosi.

Ovakvo razumevanje kompleksnosti ekonomskih struktura ima istorijsku osnovu. Većina marksista prepoznaje da su se protokapitalističke forme ekonomske aktivnosti pojavile u feudalnim društvima.

Dugačak, spor razvoj unutar feudalizma takvih protokapitalističkih praksi u kapitalističke odnose je centralni deo analize tranzicije iz feudalizma u kapitalizam kao dominantnog oblike ekonomske organizacije.

Činjenica da je pojava protokapitalističkih odnosa unutar feudalizma pomogla feudalnim elitama da reše raznovrsne probleme ne implicira da ovi novi odnosi nisu bili značajni prekusori kapitalizma, već jednostavno objašnjava neke od uslova koju su pomogli stabilizovanju ovih novih odnosa i omogućili im da se ukorene i razviju.

Ono što je manje poznato je ideja da socijalistički odnosi mogu da nastanu kao značajne osobine ekonomskih struktura u kapitalističkim ekonomijama. Šta ovo konkretno znači? Koji su primeri socijalističkih odnosa proizvodnje unutar kapitalizma? Evo nekoliko primera:

Kooperative koje poseduju radnici, u kojima sredstva za proizvodnju poseduju radnici, a proizvodnjom se upravlja kroz demokratske mehanizme;

Socijalna ekonomija i ekonomija solidarnosti, u kojima je proizvodnja orijentisana na zadovoljavanje potreba, a upravljanje je organizovano kroz različite demokratkse i kvazidemokratske načine;

Komunalni zemljišni trustovi, u kojima je zemlja izuzeta sa tržišta, a njena upotreba specifikovana kroz uslove trustova i trustom se upravlja putem neke vrste komunalnog odbora;

Peer-to-peer zajednička proizvodnja upotrebnih vrednosti, poput Vikipedije ili Linuks operativnog sistema;

Državna proizvodnja javnih dobara u meri u kojoj je država demokratski podređena društvenoj moći. Ovo uključuje širok spektar dobara i usluga: usluge nege – zdravstvena zaštita, briga o deci, briga o starima, briga o osobama sa invaliditetom; javne prostore za društvene događaje i procese – poput mesnih kulturnih centara, parkova i objekata za rekreaciju, pozorišta, umetničkih galerija i muzeja; obrazovanje na svim nivoima, uključujući i produženo obrazovanje, centre za doživotno učenje i centre za obnovu veština; standardnu fizičku infrastrukturu i niz javnih dobara.

Svaki od ovih primera na različite načine otelovljuje neke aspekte socijalističkih proizvodnih odnosa, dok pri tom demokratski oblici društvene moći igraju značajnu ulogu u organizaciji ekonomskih aktivnosti. Ali, naravno, ovi primeri često uzimaju i hibridnu formu u kojoj osobine kapitalističkih odnosa takođe postoje.

Kooperative koje poseduju radnici često imaju zaposlene koji nisu članovi kooperative, na primer. Kapitalističke korporacije mogu platiti nekima od svojih zaposlenih da učestvuju u peer-to-peer zajedničkoj proizvodnji – Gugl plaća nekim od svojih softverskih inženjera da doprinose razvoju Linuksa, iako je Linuks slobodni softver otvorenog koda koji je deo opšteg kreativnog dobra.

Preduzeća u socijalnoj ekonomiji ili u ekonomiji solidarnosti nekada dobijaju kredite privatnih fondova i filantropa čiji resursi dolaze od kapitalističkih investicija. Državna davanja za javna dobra često su veoma oblikovana kapitalističkom moći.

Artikulacija kapitalističkih, etatističkih i socijalističkih elemenata u kompleksnom mnoštvu društvenih formi je zbrkana, višestruka i protivrečna.

Ipak, napred navedeni primeri konstituišu načine organizovanja ekonomskih aktivnosti u kojima demokratska društvena moć ima neku ulogu. U opsegu u kom je to slučaj, možemo opisati pomenute forme kao socijalističke ili protosocijalističke unutar sistema koji ostaje dominantno kapitalistički.

Rajli odbija strategiju „transformacije društava od artikulisanih celina u hibridne strukture koji kombinuju elemente socijalizma, kapitalizma i etatizma”. Odbacujući, on dodaje da „sa te tačke gledišta možemo reći da su SAD delom socijalističke”.

U pravu je: zaista mislim da su Sjedinjene Države „delom socijalističke“, u tačno onom smislu da već sadrže značajan skup različitih ekonomskih oblika koji bi se lako uklopili u socijalističku ekonomiju.

Pitanje je, onda, da li je moguće izgraditi strategiju za socijalizam oko zadatka proširivanja i produbljivanja socijalističkih elemenata unutar kapitalizma.

Strateška logika transformacije

Napred navedeni opšti pogled na ekonomske sisteme implicira način na koji mislimo o društvenim transformacijama. Posebno, dozvoljava nam mogućnost da se alternative mogu razviti unutar sveta kakv on jeste i da po mogućstvu deluje erozivno na trenutnu dominaciju kapitalizma.

U svom prethodnom članku za Jakobin, razlikovao sam četiri strateške logike: mrvljenje, starenje, napuštanje i erozija (termin je prevođen kao destabilizacija, prim. prev.) kapitalizma. Nema potrebe da ovde ulazimo u te detalje. Strategija mrvljenja odgovara klasičnoj ideji revolucije, dok starenje i erozija grubo odgovaraju ideji transformacije kroz gradualni proces reforme i metamorfoze.

Odbijam plauzabilnost preokreta i prihvatam mogućnost transformacije kapitalizma kroz starenje i eroziju. Rajli je veoma kritičan prema ovom zaključku, tvrdeći da je revolucionarni preokret neophodan uslov da bi ove, više dodatne strategije imale realnu mogućnost da prorade. On piše:

„Rajtovi politički instinkti su očigledno vrlo radikalni, ali strateške preporuke su krajnje neadekvatne. Osnovni problem je što nam Rajt i dalje ne govori ništa o tome koji je centralni zadatak bilo koje moguće strategije za pobedu socijalizma: uništenje utvrđene političke i ekonomske moći kapitalističke klase. Bez prihvatljive strategije za makar odlučno oslabljivanje moći prvatnih posednika proizvodnih sredstava, nejasno je kako izdašni osnovni prihodi ili bilo koja druga njegova realna utopija mogu biti uspostavljeni (…)

Strategija erozije kapitalizma zahteva prethodni politički prelom – odlučno suprotstavljanje kapitalističkoj državi. Kako bismo ostvarili Rajtovu realnu utopiju, pristup sličniji vojnoj strategiji nego biologiji čini se pogodnim.“

Rajli posebno odbacuje bilo koju vrstu socijalne demokratije i stoga je veoma kritičan prema pažnji koju posvećujem istraživanju mogućnosti starenja kapitalizma (opisana kao „simbolička transformacija” u mojoj knjizi):

„Rajtovo shvatanje strategije spojeno je sa umrtvljujućom socijaldemokratskom orijentacijom koja odvlači od stvarnog uključivanja u revolucionarnu socijalističku tradiciju.

Ovo je najočiglednije u kontrastiranju diskusije o transformaciji preokreta ili simbiotskoj transformaciji u njegovoj knjizi o realnim utopijama. Veći deo kratkog poglavlja o transformacijama preokreta je kritika koja se zasniva na pretpostavci da je malo verovatno da budu predmet materijalnog interesa većine populacije. Suprotno tome, Rajtovo dugačko i saosećajno poglavlje o simbiotskim transformacijama posvećuje samo jedan paragraf kritici socijaldemokratije.

Ovakva raspodela pažnje je iznenađujuća jer su transformacije preokreta jedini primeri uspešnih tranzicija u nekapitalistička društva, koliko god autoritarna bila. Suprotno tome, socijaldemokratija i anarhizam iz perspektive dosezanja socijalizma su čisti primeri promašaja.“

Rajli je u svakom slučaju u pravu kada tvrdi da su revolucije u 20. veku „jedini primeri uspešnih tranzicija u nekapitalistička društva“, ali teško da to možemo prihvatiti kao odobravanje strategija preokreta, makar ako se prihvati da je rezultat takvih zalaganja bio autoritarni etatizam, pre nego emancipatorna alternativa kapitalizmu.

Moja tvrdnja nije nikada bila da takvi preokreti nisu mogući, već pre da dokazi ukazuju da preokreti na nivou sistema ne stvaraju pogodne uslove za izgradnju socijalizma, shvaćenog kao demokratske, egalitarne, solidarističke alternative kapitalizmu.

Iznosim dva ključna argumenta o neprimenljivosti strategija preokreta, posebno u naprednim, kapitalističkim društvima.

Prvo, tvrdim da ukoliko bi socijalistička partija postala moćna i uzrokovala sistemski preokret kao početnu poziciju za izgrađivanje socijalizma, to bi za posledicu generisalo dugačku tranziciju u kojoj bi standard života većine ljudi značajno opao. Čak i ako pretpostavimo da preokret ne izazove dugo ekonomsko opadanje, i dalje bi nametnuo teškoće radnicima.

Pod demokratskim uslovima (sloboda govora i povezanost sa otvorenim, slobodnim izborima) nije opravdano da politička koalicija u tranziciji ostane netaknuta u nekoliko izbornih ciklusa u kontekstu dubokog ekonomskog razilaženja i raširene nestašice.

Rezultat bi bio, u slučaju održavanja izbora, poraz revolucionarne partije koja teži preokretu i tranzicija bi promenila smer.

Drugo, u smislu ovih uslova, ako socijalisti odbiju da se odreknu moći i posegnu za antidemokratskim rešenjem te potisnu opoziciju, onda tranzicija iz kapitalizma možda i bude održiva, ali odredište ne bi bio socijalizam kako ga shvatamo ovde.

Uzimajući u obzir stepen rastrojenosti u društvu i konflikt koji bi nastao u tim uslovima, prisilu koju država čini ne bi činile hitne, kratkoročne mere, već bi postale institucionalizovane kao široki autoritarni etatizam.

Ovakvi su zasigurno bili pokušaji revolucionarnih antikapitalističkih preokreta u poslednjem veku. Rajlijeva sugestija da je „vojna strategija“ pravi način razmišljanja o borbi za prevazilaženje kapitalizma je recept za samouništenje socijalističkih težnji.

Šta sa Rajlijevim sudom da (su) „socijaldemokratija i anarhizam iz perspektive dosezanja socijalizma su čisti primeri promašaja“? Sigurno je da socijaldemokratije 20. veka nikada nisu dosegle „socijalizam“ u smislu stvaranja ekonomskog sistema u kome dominiraju socijalistički odnosi.

U smislu starenja kapitalizma, dozvolila je veći prostor za socijalističke odnose unutar kapitalističkih ekonomija, socijalna demokratija ostvarila je značajan uspeh, makar na određeno vreme: značajno smanjenje rizika sa kojim se suočavaju radnici na tržištu rada kroz parcijalnu dekomodifikaciju rada; obezbeđivanje proširujućeg niza javnih dobara i usluga koje su značajan činilac životnog standarda i unapređuju kvalitet života; skromne mreže putem kojih radnici zadobijaju moć unutar kapitalističkih firmi kroz sindikate i radničke savete, odnosno druge mehanizme; i ostvarivanje niskog nivoa nejednakosti dohotka u ekonomiji kao celini.

Kapitalizam je zasigurno ostao dominantan; sav navedeni razvoj odigrao se u granicama koje nameće nastavljena kapitalistička kontrola nad investicijama.

No, ne znači da su sa socijalističke tačke gledišta ovo bili promašaji: na svom vrhuncu, severnoevropska socijaldemokratija istrajala je kao manje kapitalistički kapitalizam, kapitalizam sa snažnijom (iako još uvek podređenom) socijalističkom strujom.

Činjenica da je na kraju ovaj razvoj zaustavljen i na kraju u izvesnom smislu preokrenut ne negira njegova postignuća.

Problem kapitalističke države

Čak i ako se prihvati moja tvrdnja da bi kapitalistički ekonomski sistem trebalo uzeti kao heterogeni ekosistem u kome dominira kapitalizam, pre nego kao totalitet, i da socijalističke ekonomske organizacije i procesi mogu da postoje unutar sistema u kom dominira kapitalizam, ostaje problem na koji ukazuje Rajli a to je da opstanak kapitalističke države osigurava da takvi (socijalistički, prim. prev.) elementi nikada ne bi mogli poput „invazivnih vrsta“ biti sposobni da erodiraju dominaciju kapitalizma.

„Uvođenje socijalizma neće ličiti na dolazak invazivnih vrsta”, piše Rajli, „iz jednostavnog razloga, jer kapitalističke ekonomije, za razliku od ekosistema, iza sebe imaju institucije koje su posebno dizajnirane da odstrane takve vrste, čim počnu da ugrožavaju sistem.“

Centralna tačka preokreta je, dakle, transformacija kapitalističke države na takav način da se učini pogodnom za opsluživanje alternativnih ekonomskih odnosa.

Ne slažem se sa ovom tvrdnjom. Dok kapitalističke državne strukture nisu dobro prilagođene za opsluživanje širenja socijalističkih organizacija, ipak poseduju dovoljno protivrečnosti da ne blokiraju takav razvoj.

Preciznije, postoji hronična tenzija unutar kapitalističke države između imperativa države intervencije da u katkom roku stabilizuje kapitalizam i dugoročnih dinamičkih posledica tih intervencija.

Ove vremenske neusklađenosti mogu postati protivrečnosti u kojima bi kapitalističke države tolerisale, ili možda čak ohrabrivale, ekonomske prakse ukorenjene u društvenoj moći zbog načina na koji pomažu rešavanje trenutnih problema, iako mogu imati dugoročne efekte koji destabilizuju dominaciju kapitalizma.

Istorijski dokazi za ovu mogućnost mogu biti pronađeni u istoriji feudalizma i iskustvu socijalne demokratije u 20. veku. Feudalne države opsluživale su trgovački kapitalizam, iako se u dugom roku ova dinamika pokazala pogubnom po feudalne odnose. Trgovački kapitalizam pomogao je da se reše trenutni problemi vladajuće feudalne klase, što je značajno.

Slično tome, sredinom 20. veka kapitalistička država je opsluživala rast javnog sektora i javne regulacije kapitalizma povezane sa socijaldemokratijom. Ona je pomogla da se reši niz problema unutar kapitalizma – pomogla je kapitalizmu da se reprodukuje – dok je istovremeno raširila prostor za različite socijalističke elemente u ekonomskom ekosistemu.

Činjenica da je ovaj niz mera državnog delovanja doprineo stabilnosti kapitalizma sredinom 20. veka ponekad se uzima kao pokazatelj da u tim politikama nema ničeg nekapitalističkog i da ni u kom slučaju ne mogu delovati destabilizujuće u odnosu na kapitalizam.

To je greška. Potpuno je moguće da oblik državne intervencije odmah blagotvorno deluje na probleme kapitalizma, i da ga čak osnaži, ali, ipak, pokrene dinamiku koja ima potencijal da destabilizuje dominaciju kapitalizma.

Uistinu, tačno je da je ova osobina socijaldemokratije na kraju prouzrokovala napad na socijaldemokratske prakse oslabljivanja kapitala u vidu neoliberalizma. Kapitalisti su počeli da uviđaju kako ekspanzivna država stvara suboptimalne uslove za akumulaciju kapitala.

Jedna interpretacija ove epizode socijaldemokratskog uspeha i potonjeg obrta je da to samo pokazuje koliko su reforme unutar kapitalizma koje prete kapitalizmu neodržive. Na kraju, kapitalistička država je poslužila svojoj svrsi zaštite kapitaliza eliminisanjem takvih pretnji.

Alternativna interpretacija kazuje da je ovu arenu i mogućnosti u njoj mnogo manje deterministički određena. Naposletku, i posle četiri decenije neoliberalizma, mnoga ostvarenja države blagostanja opstaju.

Perspektive za 21. vek

Pitanje koje postavljamo u 21. veku jeste, dakle, da li je ovakva vrsta vremenskog procepa još uvek moguća u kapitalističkoj državi. Postoje li državne intervencije koje bi mogle rešiti pritiskajuće probleme kapitlaizma, ali koji i pored toga imaju potencijalne dugoročne posledice širenja prostora u kom se mogu razviti demokratski, egalitarni ekonomski odnosi?

Postoje dva trenda koja daju razloga za optimizam o mogućnostima nekih vrsta državne inicijative koje bi mogle prouzrokovati eroziju kapitalističke dominacije u dugom roku.

Prvo, verovatno je da će globalno zagrevanje objaviti kraj neoliberalizma. Čak i pored problema prevazilaženja klimatskih promena prelaskom na proizvodnju energije koje ne emituje ugljen-dioksid, nepohodna prilagođavanja na globalno zagrevanje će zahtevati krupno napredovanje javnih dobara koje obezbeđuje država.

Tržište jednostavno neće sagraditi zid koji štiti Menhetn od porasta nivoa mora. Količina resursa potrebna za takav poduhvat države mogla bi lako prevazići nivoe značajnih ratova u 20. veku.

Iako će kapitalistička preduzeća profitirati od izgradnje takvih velikih infrastrukturnih dobara – kao što i profitiraju od proizvodnje vojne opreme u vreme rata – finansiranje takvih projekata će zahtevati temeljno povećanje poreza i ideološki napor u rehabilitovanju afirmativne uloge države u obezbeđivanju javnih dobara.

Ako se ovi procesi dogode unutar kapitalističke demokratije, otvoriće se više prostora za širu, društveno usmerenu intervenciju države.

Drugi trend sa kojim će se kapitalistička država suočiti jesu dugoročni efekti thenoloških promena usled informatičke revolucije. Naravno, sa svakim talasom tehnoloških promena pojavljuju se spekulacije o uništavanju poslova koje vodi širokoj marginalizaciji i trajnom strukturnom nezaposlenju, ali u prethodnim talasima, ekonomski rast je na kraju uspevao da stvori dovoljno radnih mesta u novim sektorima da bi prevazišao deficit zaposlenosti.

Oblici automatizacije u digitalnom dobu, koji sada zalaze duboko u sektor profesionalnih usluga, čine manje verovatnim da će budući ekonomski razvoj obezbediti adekvatne prilike za zaposlenje kroz kapitalističko tržište.

Veličina raspona ovog problema je dalje povećana globalizacijom kapitalističke proizvodnje. Kako vekovi budu prolazili, ovi problemi će se samo pogoršavati i neće se rešiti spontanim delovanjem tržišnih sila.

Rezultat je rastuća prekarizacija i marginalizacija značajnog udela populacije. I pored uzimanja u obzir socijalne pravde, verovatno je da će takav razvoj generisati društvenu nestabilnost i skup konflikt.

Uzeti zajedno, ova dva trenda predstavljaju značajne nove izazove pred kapitalističkom državom: potreba za pozamašnim povećanjem opskrbe javnim dobrima kako bi se nosili sa klimatskim promenama i potreba za novim politikama da bismo rešavali pitanje široko rasprostranjene ekonomske marginalizacije koju uzrokuju tehnološke promene.

Ovo je kontekst u kom narodna mobilizacija i borbe imaju neku perspektivu kreiranja državne intervencije koja bi mogla da podcrta rast demokratsko-egalitarnih oblika ekonomske aktivnosti u suživotu sa kapitalizmom unutar jednog ekonomskog ekosistema.

Preciznije, razmotrimo sledeći scenario: neophodnost adaptiranja na klimatske promene označava kraj neoliberalizma i njegovih ideoloških struktura. Afirmisanje države nastaje na potrebi kolosalnih, javnih radova i potrebna je prodornija uloga ekonomskog planiranja proizvodnje energije i transportnih sistema kako bi se ubrzala smena energija koje emituju ugljen-dioksid.

U tom kontekstu, širi opseg funkcija države je vraćen kao politička agenda, uključujući rastuće razumevanje potrebe za javnim dobirma i državnu odgovornost za obezbeđivanje zaposlenja u svetlu rastuće marginalizacije i ekonomske nejednakosti. Ali, puno zaposlenje kroz kapitalistička tržišta rada čini se sve manje verovatnim.

Jedan pristup za odgovor na ove izazove je bezuslovni osnovni dohodak (BOD), politički predlog koji je predmet široke javne rasprave danas.

Šema je jednostavna: svaki stanovnik prima mesečni dohodak, bez ikakvih uslova, dovoljan da živi prema kulturno prihvaćenom, bazičnom standardu života. Plaća se iz opšteg poreza, a isplaćuje se svakome, bez obzira na njihov ekonomski položaj.

Naravno, za ljude sa dobro plaćenim zanimanjima porezi bi prevazilazili njihov BOD, tako da bi njihova neto zarada (plata + BOD – porezi) opala. Ali, za mnoge neto prilagače bio bi slučaj da postojanje DOB-a u njihovim prihodima smanjuje rizik sa kojim se suočavaju na tržištu rada.

Osnovni prihod je oblik državne intervencije koji odgovara na teške izazove s kojima se suočava država u svetlu opadanja prihvatljivih prilika za zaposlenje na kapitalističkim tržištima.

Iz perspektive reprodukcije kapitalizma, BOD bi ostvario tri stvari. Prvo, umanjio bi najgore efekte nejednakosti i siromaštva stvorene marginalizacijom, te doprineo društvenoj stabilnosti.

Drugo, osigurao bi drugačiji model rada koji stvara prihod: samostalno stvaranje poslova kako bi stvorio sopstveni, nezavisni izvor prihoda. BOD bi učinio širok spektar samozaposlenja privlačnim ljudima, čak i kada samostalno stvoreni poslovi ne stvaraju prihode od kojih se može živeti.

Zamislivo je da bi više ljudi bilo zainteresovano da se bavi sitnom poljoprivredom ili komercijalnim baštovanstvom, ako bi njihov BOD pokrivao njihove troškove života.

Treće, BOD bi stabilizovao potrošačko tržište kapitalističkih dobara. U sistemu automatizovane proizvodnje kapitalistička preduzeća se nužno suočavaju sa problemom ukupnog broja zaposlenih, koji bi kupovali proizvode. BOD obezbeđuje široku potražnju za osnovnim, potrošnim dobrima.

Ako je bezuslovni osnovni dohodak privlačno rešenje za probleme sa kojima se socijalizam suočava, kako onda može doprineti destabilizaciji kapitalizma? Centralna osobina kapitalizma je ono na šta je Marks referisao kao na dvostruko otuđenje radnika – otuđenje od sredstava za proizvodnju i otuđenje od sredstava preživljavanja. Bezuslovni osnovni dohodak ponovo spaja radnike sa sredstvima za preživljavanje, iako ostaju otuđeni od sredstava za proizvodnju.

Bezuslovni osnovni dohodak obezbeđen kroz porez od strane države bi tako omogućio radnicima da odbiju kapitalističko zaposlenje i izaberu, umesto toga, da se uključe u različite vrste nekapitalističkih ekonomskih aktivnosti, uključujući i one zasnovane na društvenoj moći.

Radničke kooperative bi, na primer, postale ekonomski mnogo isplativije ukoliko bi članovi kooperative imali osnovni prihod koji garantuje država, a koji je nezavisan od komercijalnog uspeha kooperative.

BOD bi takođe pomogao da se reše problemi sa kojima se suočavaju radničke kooperative na tržištu kredita, čineći kapitalne zajmove kooperativama privlačnijim za banke: takvi krediti bi postali odjednom manje rizični, jer prihod kooperative ne bi pokrivao osnovni životni standard njenih članova.

BOD bi pokrenuo cvetanje ekonomije solidarnosti, nekomercijalne izvođačke umetnosti, aktivizma u zajednici, i mnogo toga još. Bezuslovni osnovni dohodak tako bi proširio prostor za održive socijalističke – zasnovane na društvenoj moći – ekonomske odnose.

Dalje, isti tehnološki razvoj koji stvara probleme marginalizacije takođe, ironično, može doprineti čvršćem prostoru za širenje i produbljivanje ekonomskih aktivnosti organizovanih na više demokratski, egalitaristički i solidaristički način.

Jedan od materijalnih uslova proizvodnje koji pomaže istrajavanju kapitalizma je povratak proizvodnje velikog obima. Kada je trošak proizvodnje stotine hiljada po jednog komada neke robe niži nego proizvodnje nekoliko komada, teško je za proizvođače u malim obimima da ostanu konkurentni na tržištu.

Obeležje industrijske ere bila je masovna proizvodnja u velikim obimima. Nove tehnologije 21. veka su, u mnogim sektorima, dramatično smanjenje obima proizvodnje, čineći male serije i lokalizaciju proizvodnje isplativijom. U osnovi, opada količina kapitala potrebnog za kupovinu dovoljnih sredstava za proizvodnju koji bi proizvodnju činili konkurentnom na tržištu u digitalnom dobu.

Ovo, povratno, čini preduzeća ekonomije solidarnosti i radničke kooperative uspešnijim, jer su one efektivnije u relativno manjim obimima i orijentisanosti na lokalna tržišta. Promenljive sile proizvodnje šire mogućnosti novih odnosa u proizvodnji.

Druge državne politike, od kojih mnoge mogu biti organizovane na lokalnom nivou, dalje bi mogle stabilizovati dinamičan nekapitalistički sektor. Jedna od prepreka mnogim vrstama društvene proizvodnje je dostupnost fizičkog prostora: zemlja za komunalne bašte i gazdinstva, radionice za proizvodnju, kancelarije i studija za dizajn, prostor za izvođačke umetnosti, itd.

Njih bi mogla da obezbedi država kao javna dobra u cilju kreiranja pogodne infrastrukture za ove više demokratsko-egalitarističke oblike ekonomskih aktivnosti.

Komunalni zemljišni trustovi mogli bi podržati urbanu poljoprivredu. Javno obezbeđeni i subvencionisani proizvodni prostori i fablabs sa 3D štampačima i ostalim digitalnim proizvodnim tehnologijama mogli bi podržati fizičku proizvodnju. Obrazovne institucije mogle bi takođe obezbediti specifične obuke za probleme kooperativnog menadžmenta i društvene proizvodnje.

Kombinacija BOD koji bi obezbedio izlazak ljudi iz kapitalističkog sektora ekonomije, nove tehnologije koje opslužuju razvoj nekapitalističkih načina proizvodnje i podržavajuća lokalna država da obezbedi bolju infrastrukturu za ove inicijative znače da tokom vremena sektori ekonomije organizovani na društvenoj moći mogu razviti dublje korene i širiti se u još uvek nepredviđenim pravcima.

Sve ovo bi se dešavalo, važno je da naglasimo, unutar kapitalizma, i stoga bi neizbežno ove nekapitalističke forme proizvodnje morale da nađu načine da prežive u još uvek dominantnoj kapitalističkoj ekonomiji. Jedan ključni aspekt svega ovoga je obezbediti, na ovaj ili onaj način, neke koristi za kapitalistički sektor.

Mnogi inputi nekapitalističkog sektora bili bi proizvedeni u kapitalističkim firmama. Proizvođači u nekapitalističkim preduzećima kupovali bi potrošna dobra, verovatno većinu, od kapitalističkih firmi, a državna proizvodnja javnih dobara takođe bi često podrazumevala ugovore sa kapitalističkim preduzećima.

Čak i nakon što bi se ova nova konfiguracija stabilizovala, država bi još uvek bila određena ekonomijom u kojoj je kapitalizam i dalje najznačajniji i skoro sigurno dominantan. Ali, dominacija kapitalizma bila bi smanjena onoliko koliko su nametnuta mnogo manja obavezivanja načina na koji ljudi obnavljaju svoje živote i otvara nove mogućnosti za tekuće borbe proširivanja opsega društvene moći unutar ekonomije.

Naravno, ne postoji ništa neizbežno u vezi sa ovom putanjom. Ne postoje sigurne garancije da bi osnovni prihod bio ikada institucionalizovan, ili i ako bi se BOD institucionalizovao, da bi bio praćen državnim incijativama za stvaranje podržavajuće infrastrukture za proširenje demokratskih, zasnovanih na društvenoj moći oblika ekonomske aktivnosti.

Ne postoje ni garancije da će svi primaoci koristiti bezuslovni osnovni dohodak za izgradnju ekonomskih struktura zasnovanih na socijalnoj moći. BOD se može takođe koristiti samo za ličnu potrošnju. Kako Filip van Paris (Philippe van Parijs) tvrdi u knjizi Real Freedom For All (Stvarna sloboda za sve), BOD redistribuira „stvarnu slobodu“ ljudima i stoga omogućava klošare i lenštine, ali i radničke kooperative i socijalnu ekonomiju.

Spektar onih koji ne rade i „eksploatišu“ one koji rade jedan je od moralnih argumenata protiv BOD-a, i takve tvrdnje bi zasigurno blokirale političke napore za BOD-om ili makar rezultirale dodavanjem nepoželjnih uslova za pristup programu.

Štaviše, stavljanje u pogon bezuslovnog osnovnog dohotka bilo bi skupo, iako ne iznad fiskalnih mogućnosti kapitalističkih država, te je stoga verovatnije da BOD bude prihvaćen na nivou ispod onog potrebnog za pristojan život. Ovo bi takođe potkopalo potencijal BOD-a da načini dugoročne anitkapitalističke efekte.

Zbog ovih razloga, perspektive za promenu kapitalizma, potpomognute bezuslovnim osnovnim dohotkom i drugim intervencijama kapitalističke države, zavise u velikoj meri od političke mobilizacije i borbi za državu. Ne može se osloniti samo na prosvetljenje elita.

Ako su granice mogućnosti, kako Rajli predlaže, upisane u kapitalistički karakter države toliko uske da sprečavaju svaki državni čin opsluživanja rasta ovih vrsta nekapitalističkih ekonomskih procesa, onda takva vrsta mobilizacije ne može nikada uspeti, a perspektive promene kapitalizma ostaju daleke.

Ali, ako postoji mogući raskorak između sadašnjeg rešavanja problema i buduće posledice, i ako se društvene sile mogu mobilizovati odozgo oko agende stvaranja alternativnih ekonomskih prostora, onda je moguć značajan rast ekonomskih aktivnosti izgrađenih oko demokratskih, egalitarnih i solidarističkih vrednosti.

Ovo bi zauzvrat moglo obezbediti osnove za socijalističku putanju izvan kapitalizma kroz prožimanje reformi odozgo koje otvaraju nove prostore demokratske društvene moći i inicijative odozdo kako bi se ispunili ti prostori novom ekonomskom aktivnošću.

Naravno, moguće je i da grešim. Ja sam posvećeni socijalista i želim teoriju društva koja čini socijalizam mogućim. Moglo bi se ispostaviti da ekonomski sistemi nisu ništa nalik ekosistemima u kojima dominacija kapitalizma može da se destabilizuje vremenom. Kapitalistička država možda nije unutarnje protivrečna u smislu ostavljanja smislenog prostora ua emancipatorne reforme. Koherentna strategija za socijalizam, stoga, možda i nije moguća.

Ipak, uzimajući u obzir ograničenja naših trenutnih saznanja o tome kako funkcionišu društveni sistemi i uzimajući u obzir velike protivrečnosti i nesigurnosti o tome šta budućnost nosi, razumna radna hipoteza je da je moguće kombinovati dugoročni cilj prevazilaženja kapitalizma sa stvarnim borbama da se stvore nove mogućnosti unutar postojećih odnosa u svetu kakv on jeste. Jedini način da testiramo tačnost hipoteze je da pokušamo da promenimo svet.

PREVOD Andrej Cvetić

Izvor JACOBIN

Foto: Odysseia/Flickr


Erik Olin Rajt (Erik Olin Wright) je profesor sociologije na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu i autor više knjiga. Njegova poslednja knjiga zove se Alternatives to Capitalism: Proposals for a Democratic Economy (Alternative kapitalizmu: Predlozi za demokratsku ekonomiju).

Preporučujemo