Prvomajski izleti u šumu i na ulice 2016.

Na Praznik rada se izlazi na ulice - radnici i radnice, stari/e i mladi/e, penzioneri/ke, nacionalne manjine, LGBT populacija, izbeglice, kao i sve ostale manjinske i druge potlačene grupe – i kroz demonstracije manifestuje solidarnost.

Nikola Ćupas, 29/05/2016






Odnos vlasti prema Prvom maju u Srbiji ne menja se decenijama unazad, koliko traje i kriva interpretacija ovog praznika u gotovo svim mejnstrim medijima. Uz sporadične izuzetke sa po nekim kratkotrajnim i vrednim prilogom o značaju svega onoga što predstavlja Praznik rada, u najvećem procentu zastupljeni su izveštaji koji pokušavaju da mu dodele nekakav folklorni karakter. Na lokalu je ta kriva slika daleko zastupljenija, i Kruševac po tome ni malo ne zaostaje za drugim gradovima u zemlji.

Ono što je svakako na dosta nivoa problematično i šta nesumnjivo treba prokomentarisati jeste objava Mesnog odbora Srpske napredne stranke Bagdala – što je suštinski i stav SNS generalno, uzimajući u obzir analize njihove dosadašnje politike i odnosa prema radnicima. Bez obzira na to što objava dolazi sa lokala, ona esencijalno predstavlja bit zvanične državne politike. Naime, na fejsbuk stranici (1) pomenutog odbora u objavi od 1. maja pojavio se sledeći sadržaj:

„Prvomajski uranak obeležen na Bagdali. Međunarodni praznik rada članovi SNS Kruševac, tradicionalno su kao i svake godine, ovaj praznik proslavili na Bagdali. Ovogodišnji 1. maj ostaće zapamćen kao dvostruka proslava, istovremenim obeležavanjem Praznika rada i Uskrsa. Prvomajski uranak je narodni običaj i svetkovina koja se sastoji u tome da se 1. maja porani u prirodu ili čak da se ode dan ranije i uz logorsku vatru provede noć. Najčešće se tokom uranka sprema neko jelo u kotliću ili na roštilju. Među Srbima je ovaj praznik veoma rasprostranjen. Gotovo svaki grad u Srbiji ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta, a najčešće su to zelene površine izvan grada.“

***

U Francuskoj se pre nekoliko dana okupilo preko 1.200.000 demonstranata na ulicama širom zemlje, protestujući protiv reformi Zakona o radu, jer nove izmene predviđaju korist za poslodavce, a na štetu radnika. Zato su, između ostalog, francuski radnici i radnice 1. maj dočekali na ulicama. Identičan antiradnički Zakon o radu kod nas je usvojen po hitnom postupku pre dve godine, mimo svake demokratske procedure i javne rasprave, odnosno bez učešća samih radnika.

I u regionu se takođe izlazilo na ulice. Protestovalo se u Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, i na Kosovu. Položaj radnika u susednim zemljama je najblaže rečeno degradirajuć, te je borba za radnička prava, ali i pravo na dostojanstven život u XXI veku najmanji zajednički imenitelj svih protestnih subjekata. Nivo represije je podjednako zastupljen svuda jer, pored svega nekolicine medija, jedino je na internetu moguće pronaći informacije u vezi sa skupovima u okruženju, što je manje-više slučaj i sa Srbijom. U Beogradu je Levi samit Srbije (mreža levičarskih organizacija) organizovao protest na kome se okupilo oko 200 ljudi. Zanimljivo je primetiti da su događaj ignorisali sindikati. Sindikalne vrhuške su poprilično neaktivne po pitanju izvođenja radnika na ulice, jer ovogodišnjim neobeležavanjem 1. maja zbog, kako navode, „proslave Uskrsa“, uz deklarativno podsećanje na loš položaj radništva, šalju pasivan signal okupljenim grupama. Tako, ponovo izostaje samokritika na račun aktivnijeg sindikalnog participiranja u organizovanju protesta.

Protestna šetnja je počela na Trgu Republike, a završena polaganjem karton parola pred bistom Dimitrija Tucovića na Slaviji. Dok su to preneli samo pojedini portali, fokus većinskog broja medija bio je usmeren na proteste opozicije u njihovoj borbi za fotelje, povodom „krađe glasova’’ na poslednjim parlamentarnim izborima.

***

U Kruševcu, Praznik rada se godinama pogrešno proslavlja uz kulturno-umetnički program ispred spomenika kosovskim junacima, a završetak manifestacije je nezamisliv bez„tradicionalnog vatrometa“, pa se često može čuti kako je to „dan kada imamo vatromet“. Ovogodišnji Prvi maj je u ovdašnjim medijima ostao u senci Uskrsa i tucanja jaja, čemu je posvećen gotovo sav javni prostor.

Građani i građanke su do sada navikli/e na hiperinflaciju prečesto ne baš umesnih naprednjačkih saopštenja o svačemu. Ona neretko umeju da budu poprilično banalna i/ili glupa. Ponekad i zlonamerna, ali avaj, to je već u duhu odnosa vladajuće elite prema nižim klasama - dakle, ništa neubičajeno. U tom smislu citirana naprednjačka objava objedinjuje sve to, uz posebnu problematičnost drugog pasusa, i kao najbolji mogući pokazatelj ilustruje odnos vladajuće garniture prema radnicima, uz propratno obezvređivanje najvećeg međunarodnog praznika.

Rečenice „Prvomajski uranak je narodni običaj i svetkovina koja se sastoji u tome da se 1. maja porani u prirodu ili čak da se ode dan ranije i uz logorsku vatru provede noć. […] Među Srbima je ovaj praznik veoma raspostranjen. Gotovo svaki grad u Srbiji ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta, a najčešće su to zelene površine izvan grada“, apsolutno odriču sve ono što Dan rada predstavlja. Iako tradicija prvomajskog izleta vuče korene još iz SFRJ, tada je postojala izvesna socijalna sigurnost, a prava radnika su bila daleko zaštićenija nego danas. To ne znači da se ne treba kritički odnositi prema tom periodu. Ali, svakako se treba zalagati za vredne tekovine iz socijalističkog perioda, posebno u pogledu prava radnika (osmočasovno radno vreme, plaćen prekovremeni rad, plaćeno trudničko i porodiljsko bolovanje, godišnji odmori, odmori za državne i druge praznike, minuli rad, ugovor na neodređeno vreme, redovno plaćeni doprinosi, sindikalno organizovanje, itd.) - sve ono što danas predstavlja problem.

Strah vlasti od potencijalnog ujedninjenja potlačenih grupa i pružanja otpora uvek je prisutan, te otud nimalo ne iznenađuje manipulativno afirmisanje 1. maja kao izletničkog (2) praznika. Štaviše, dodatno je određen i kao hedonistički, s ciljem potpune depolitizacije, gde jedina briga ljudi treba da bude odabir roštilja i mesta na kom će proslavljati, dok su najbolje lokacije za slavlje naravno one u prirodi, uz preporuku „okupljanja oko vatre’’, daleko van grada. Zapravo, jedina goreća vatra na Praznik rada treba da bude ona prometejska, sa čela marširajuće kolone, koja osvetljava klasne razlike i nivo nejednakosti unutar kapitalističkog sistema.

Zato ovaj praznik ne treba slaviti odlaskom ujutru, ili dan ranije, ni na kakve „zelene površine van grada“ jer na taj način gubi svoju identitetsku odrednicu. Na Praznik rada se izlazi na ulice – radnici i radnice, zaposleni/e i nezaposleni/e, studenti i studentkinje, stari/e i mladi/e, penzioneri/ke, nacionalne manjine, LGBT populacija, izbeglice, kao i sve ostale manjinske i druge potlačene grupe – i kroz demonstracije manifestuje solidarnost.

Dalje, ton rečenice „Najčešće se tokom uranka sprema neko jelo u kotliću ili na roštilju“ implicira da živimo u savršeno uređenoj i funkcionalnoj državi te najnormalnije možemo da se posvetimo pikniku. To je možda i moglo nekad, ali danas svakako ne, jer spadamo među najsiromašnije države u Evropi, što pokazuje izveštaj Evropske mreže protiv siromaštva, u kome se navodi da u Srbiji više od 620.000 ljudi živi u apsolutnom siromaštvu. Da ironija bude veća, nakon šokantnog saznanja o uslovima u kojima rade radnici/ce„Jure“ iz Leskovca, gde im poslodavac ne dozvoljava da idu u toalet u toku radnog vremena terajući ih da nose pelene, premijer bez trunke srama izjavljuje kako taj problem treba predstaviti rukovodstvu Jure, jer ukoliko mediji previše potenciraju tu temu, utiču na odvraćanje investitora iz Srbije! Vučićevo obraćanje nedvosmisleno dokazuje kakav je odnos vlade prema radnicima. Doduše, šta možemo očekivati od vlade čiji lider zove strane investitore plaćenom reklamom, od državnih para, koja nosi slogan „High-skilled, low-cost workers“.

U Kruševcu je stanje identično kao i u ostalim gradovima širom zemlje. Uništena privreda kroz lupeške privatizacije, dok pored mnogobrojnih propalih, svega još nekoliko preduzeća preživljava na infuziji pod neprestanim pritiskom od gašenja, uz broj nezaposlenih od preko 15.000 ljudi (3) i manje od 3.000 zaposlenih u realnom sektoru. Nekada važan industrijski centar (4), danas je simbol drastične nezaposlenosti i depopulacije usled srozanog životnog standarda. U tom smislu grad predstavlja refleksiju sumorne slike Srbije. Zato je važno oživljavati borbeni duh Prvog maja uz sećanje na radničke otpore koji su se dešavali kroz istoriju od Čikaga do danas. Upravo iz tih razloga, i trenutnog stanja u kome se sada nalazimo, nužna je potreba neprestanog usmeravanja društva na socijalističke emancipatorske tekovine, uprkos težnji vlastodržaca da ih obezvredi svim sredstvima.

Devastiranje radničkih i socijalnih prava traje u kontinuitetu skoro tri decenije. Sva dostignuća za koja su se odavno (iz)borili radnički pokreti i levičarske organizacije danas se uskraćuju zbog agresivnog sprovođenja neoliberalne politike „štednje“. Nastavljanje sprovođenja reformi po direktivi Brisela i ostalih međunarodnih kreditora uticaće jedino na pogoršanje odveć lošeg položaja nižih klasa, dok će bogati na grbači obespravljenih zadržati svoje privilegije. Bogataška klasa nikada, osim kompromisno namenjenih mrvica zarad kupovine socijalnog mira, neće ništa pokloniti potlačenim, poniženim i ugnjetenim slojevima. Jer, samo odlučno stegnuta i visoko podignuta radnička pesnica u samoorganizovanoj širokofrontalnoj borbi ima potencijal da osvoji svoja prava.

Ilustracija: Udruženje KURS/Zidne novine


(1) Za svaki slučaj tu je i printscreen citirane objave. Dokument.

(2) Na unos „Prvi maj“, kao prve rezultata pretrage na guglu dobijate na kompletnoj prvoj strani raznorazne turističke ponude i aranžmane.

(3) Nezvaničan broj nezaposlenih prebaca 20.000 ljudi.

(4) Svojevremeno četvrti grad u SFRJ po procentualnoj uposlenosti.

Preporučujemo