Međunarodni dan radnika

Poslednjih trideset godina smo svedoci jednog opšteg nazadovanja i gubljenja već stečenih opštih socijalnih prava. Ovaj proces, koji je zahvatio čitavo čovečanstvo, svoje najrazornije posledice je proizveo baš u državama koje su nekada bile deo tzv. socijalističkog lagera.

Ivica Mladenović, 29/05/2016






Na prvom kongresu II Internacionale u Parizu 1889. godine izglasano je da se u znak podrške američkim radnicima i u Evropi traži osmosatno radno vreme, a godinu dana kasnije 1890. godine nakon ove odluke 1. maj je izabran za dan borbe za prava radnika. Na ovom Kongresu je odlučeno da svake godine 1. maja radnici demonstracijama manifestuju svoju međunarodnu solidarnost. Kasnije, u mnogim zemlja 1. maj je postao praznik poznat kao Dan rada ili Međunarodni dan radnika.

Danas, Dan rada simboliše borbu radnih ljudi ne samo za radnička prava nego i za slobodu, mir i za uslove života i rada dostojne čoveka XXI veka. Svi smo mi, u manjoj ili većoj meri i u zavisnosti od snage radničkog pokreta u državi u kojoj živimo, uživaoci grandioznih demokratskih tekovina radničkog pokreta, kao sto su: republikanski ustavi, biračko pravo, građanske slobode, penzije, plaćeni odmori, ugovori na neodređeno, država socijalnog staranja itd.

U savremenim društvima, upravo zahvaljujući organizovanim radničkim pokretima iz XX veka, i levici kao njihovom političkom izrazu, ima više slobode, jednakosti i solidarnosti nego što ih je bilo u SAD i Evropi XIX veka. Međutim, i društva XXI veka su još uvek daleko od stadijuma na kome bismo mogli da kažemo se radi o društvima faktički utemeljenim na principima slobode, jednakosti, solidarnosti.

Štaviše, poslednjih trideset godina smo svedoci jednog opšteg nazadovanja i gubljenja već stečenih opštih socijalnih prava. Ovaj proces, koji je zahvatio čitavo čovečanstvo, svoje najrazornije posledice je proizveo baš u državama koje su nekada bile deo tzv. socijalističkog lagera. Tako su na našim prostorima, sa rušenjem jednopartijske vladavine SKJ, po nacionalističko-neoliberalnoj logici da iz « korita treba izbaciti ne samo prljavu vodu nego i dete », poništene i najpozitivnije tekovine posleratne socijalne države, ali i dostignuća radničkog pokreta i socijalističkih organizacija koji su ovde delovali pre 1941. godine.

S obzirom na osoben društveno istorijski kontekst savremenog razvoja kapitalističkih društava i postsocijalističke transformacije u kome se Srbija danas nalazi, položaj zaposlenih, a pre svega radnika, na gotovo svim nivoima je degradirajuć. Nasuprot široko prihvaćenoj retorici trenutno hegemone ideologije neoliberalizma o tome da svi zajedno moramo da podnosimo žrtve kako bismo uspešno prošli kroz tranziciju i ostvarili veliki privredni razvoj, sasvim je belodano da su radni slojevi ti koji plaćaju najveću cenu ovog procesa.

U Srbiji se danas, kao i u Čikagu u XIX veku, ponovo, negiraju najosnovnija radnička i socijalna prava, poput: osmočasovnog radnog vremena, sindikalnog organizovanja, trudničkog bolovanja. Za razliku, dakle, od vlasnika kapitala, koji je u najvećoj meri rezultat neke vrste « plena » ili raznih špekulantskih aktivnosti, naši radnici su u suočeni sa teškoćama koje se tiču ne samo problema radnih prava nego i onih vezanih za obezbeđivanje gole egzistencije. Problemi nezaposlenosti, neplaćeni prekovremeni rad, šikaniranja na poslu, nejednako plaćani muškarci i žene, diskriminacija prilikom zapošljavanja koja se tiče nacionalne, verske, polne, seksualne i drugih pripadnosti, samo su neke od karakteristika savremene kapitalističke Srbije.

To je kontekst u kome živi najveći deo stanovništva Srbije. Obeležavanje Dana rada bi logično trebao da bude onaj simbolički povod za radnike da ukažu na društvenu nepravdu, obespravljenost svoje klase, ali i pokažu odlučnost da se izbore za svoja prava. Razlog zašto to odavno nije slučaj je njena potpuna atomizacija, neorganizovanost i, posledično, nesposobnost da u ovakvom odnosu snaga bude ključni faktor društvene reprodukcije.

Dok se takvo stanje ne promeni, sva je prilika da neće doći ni do kvalitativnih promena u životima ljudi. Jer, ako nas istorija može nečemu naučiti, to je da se nikada nije dogodilo da povlašćeni poklanjaju prava isključenima. Ova prava se jednostavno moraju izboriti i osvojiti. U tom smislu, čini se da se radnicima Srbije opet, da parafraziramo Rozu Luksemburg, možda više nego ikad pre u modernoj istoriji ovdašnjeg društva, nameće dilema: Borba ili varvarstvo.

Foto: KURS, "Tvornice radnicima", mural, fabrika Itas-Prvomajska, organizacija kustoski kolektiv BLOK

Preporučujemo