Društveni pokreti kao alternativa u Srbiji?

Postojanje pokreta poput „Ne davimo Beograd“, ali i Udruženja predsednika skupštine stanara Niša predstavljaju jako dobru osnovicu. Pokreti nastali „odozdo“, imaju daleko širi potencijal i mnogo veću mogućnost selekcije pri kristalisanju političkih kadrova.

Nemanja Drobnjak, 30/05/2016






Pre samo nekoliko dana, tačnije 25. maja, u Beogradu je održan jedan od najmasovnijih protesta u poslednjih nekoliko godina. Cilj protesta je bio iskazivanje negodovanja građanki i građana zbog odugovlačenja u istrazi povodom bespravnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u Beogradu. Iako je od strane državnih zvaničnika, pre svega Ministra unutrašnjih poslova, ali i Premijera, obećano da će se pokrenuti istraga kako bi taj zločin bio razrešen, u ovom slučaju i dalje nema pomaka, a pitanje da li će ga i biti.

Ono što je ovde krupnije pitanje jeste postoji li mogućnost da određene organizacije, grupe građana, društveni pokreti, udruženja i inicijative, postanu ozbiljna alternativa sadašnjim političkim partijama?

Na prvim višepartijskim parlamentarnim izborima u Srbiji učetvovao je pregršt raznih partija, sa raznim imenima, bez jasnih programa i delovanja po istim, sa liderima konvertitima tada desno orijetnisanih, shodno dominantnom društvenom diskursu tog doba. Partije su nicale kao pečurke nakon kiše. Upravo tako krivo postavljeni temelji formiranja političkih partija, prouzrokovali su da se višepartizam u Srbiji sa godinama obesmisli. Očigledno je da je tako i danas. Iako imamo nešto više partija u odnosu na prošli skupštinski saziv, jasno je da će opozicija biti umnogome slaba i raštrkana, te da će biti teško da ugrozi vladajuća koalicija, ma kako da ona izgleda.

Ovim dolazimo do ključnog pitanja, a to je šta bi bila alternativa ovakvoj političkoj sceni? Ne treba zaboraviti da je u Srbiji preko 40% onih koji ne izlaze na izbore, a kao jedan od mogućih razloga njihove apstinencije moglo bi biti i to što ne vide bilo kakvu alternativu u sada postojećim partijama.

Taj procenat potencijalnih glasača je zaista ogroman. Otuda, ukoliko bi se javila bilo kakva alternativa postojećim političkim partijama, njen target bi trebali biti upravo apstinenti. Međutim potrebno je ponuditi nešto novo.

Postojanje pokreta poput „Ne davimo Beograd“, ali i Udruženja predsednika skupštine stanara Niša predstavljaju jako dobru osnovicu. I to iz nekoliko razloga. Kao prvo, radi se o dva velika grada, Beogradu i Nišu, u kojima je moguće mobilisati znato više ljudi nego u manjim mestima. Stoga bi proces omasovljenja pokreta bio brži i daleko efektivniji. Na taj način pokreti nastali „odozdo“, imaju daleko širi potencijal i mnogo veću mogućnost selekcije pri kristalisanju političkih kadrova.

Kao drugo, sam način organizovanja je nešto što je drugačije u odnosu na političke partije. Dok političke partije u Srbiji, naročito u poslednjih petnaestak godina, uglavnom nastaju cepanjem već postojećih partija, gde kadrovi ostaju isti, samo pod drugim imenom partije, a politike vrlo slične, društveni pokreti se uglavnom sastoje od novih lica, nastaju „odozdo“ i sa konkretnim društveno-političkim ciljem.

Upravo ti konkretni društveno-politički ciljevi ovih pokreta, predstavljaju mogućnost mobilizacije masa. Pre svega, definisanjem tih ciljeva, akcenat je stavljen na tipično lokalne probleme, s obzirom da je Beograd na vodi, primarnostvar građanki i građana Beograda, dok Udruženje skupštine stanara Niša ima definisane ciljeve koji se pre svega tiču stanarki i stanara Niša. Upravo bi taj potencijal borbe za lokalnu politiku mogao predstavljati alternativu građanki i građana jednog i drugog grada, u odnosu na visoku državnu politiku. Isto tako, ne i manje važno, oba pokreta, bar se tako čini, sebe u javnosti pokušavaju da predstave kao apolitične „neideološki obojene“ pokrete, što bi dodatno privuklo one ljude kojima je muka od ideologija i ideoloških podela u Srbiji. Sve u svemu, potencijal ovih pokreta jeste veoma velik.

Ipak, ma koliko neko želeo da ove pokrete predstavi kao apolitične i „neideološki obojene“, potrebno je ukazati na nekoliko stvari. Pre svega, ciljevi pokreta „Ne davimo Beograd“ usmereni su protiv vlasti, koja teži da sprovede neoliberalne reforme, po narudžbini globalnih političkih i finansijskih institucija. Pokret „Ne davimo Beograd“ usmeren je protiv ovog projekta, koji će ukoliko se ikada ostvari, donostiti korist samo uskom sloju bogatih. Takođe, često od predstavnika tog pokreta možemo čuti da se protive privatizaciji grada. Ako se tako posmatra, borba za grad je borba za društvenu imovinu, da grad pripada svim Beograđanima, a protiv bespravne privatizacije imovine grada od strane nekih investitora, tajkuna i pojedinih političara. Borba protiv neoliberalnih reformi ali i borba za društvenu imovinu, ovaj pokret čine potencijalno levim pokretom.

Takođe, pokret u Nišu je nastao kao otpor gradskoj vlasti, preciznije gradskoj Toplani koja je enormno podigla cene grejanja, tako da ionako osiromašeni i obespravljeni građani Niša tu cenu nisu mogli da plate. Na tom tragu, ujedinjavanje oko poboljšavanja egzistencijalnih uslova života građanki i građana Niša uopšte, predstavljaju mogućnost da se pokret takođe posmatra kao potencijalno levičarski.

Stoga, ovi pokreti bi osim njihovih konkretnih ciljeva za koje se bore, mogli biti i inicijalna kapisla ponovnog paljenja plamena levice u Srbiji koji je odavno ugašen. Povezivanje postojećih organizacija na levici, sa ovim pokretima bi svakako bilo neophodno.

Ova dva pokreta bi svakako mogla biti i dobra baza, ali i uzor drugim gradovima u Srbiji da svoje lokalne probleme rešavaju na sličan način. Naravno, neophodno je da se ovakvi pokreti međusobno povezuju i koordinišu, radi definisanja zajedničkih ciljeva, razmene iskustava, ali i razrade zajedničkih metoda borbe, kako bi se ta borba sa lokala proširila na celu državu. To bi možda bio jedan od dobrih načina stvaranja alternativnog načina organizovanja političkih aktera u Srbiji, koji pritom ne bi bio povezan sa sadašnjim političkim partijama, postavio bi nova pravila i nove načine organizacije, ali i pokrenuo znatno veći broj ljudi da kroz lokalnu politiku, učestvuju u izgradnji novih političkih snaga, koje bi za cilj imale da od svojih gradova, a potencijalno i svoje države, naprave jedno bolje i prihvatljivije mesto za život.

Foto: Facebook

Preporučujemo