Demokratija ili propast Evrope

Kao što je slučaj sa svim menadžerima kartela, EU tehnokrate su na istinsku pan-evropsku demokratiju gledale kao na pretnju. Strpljivo i metodično, depolitizovanje procesa donošenja odluka je stupalo na snagu.

Janis Varufakis, 30/05/2016






„Evropa će se demokratizovati ili dezintegrisati!“ – ova maksima nije tek puka fraza iz manifesta, grupe čijem sam pokretanju potpomogao u Berlinu. Radi se o jednostavnoj, ako ne i potcenjenoj činjenici.

Trenutni raspad Evrope je itekako stvaran. Nove podele pojavljuju se gotovo na svakom ćošku: uz granice, unutar naših društava i ekonomija, kao i u umovima evropskih građana.

Gubitak integriteta Evrope postao je bolno očigledan u poslednjem obrtu u izbegličkoj krizi. Evropski lideri pozvali su turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da otvori granice izbeglicama iz ratom opustošenog sirijskog grada Alepa; istovremeno, korili su Grčku zbog puštanja tih istih izbeglica na „evropsku“ teritoriju i čak pretili podizanjem žičanih ograda uz grčku granicu sa ostatkom Evrope.

Slična dezintegracija se može videti i u oblasti finansija. Ako bi američki građanin osvojio dobitak na lutriji, on ne bi morao da brine o tome da li je njegov dobitak oročen u banci čije je sedište u Nevadi ili Njujorku. Ovo nije slučaj u evrozoni.Ista suma novca imaće vrlo različitu „očekivanu“ vrednost na portugalskim, italijanskim, grčkim, holandskim ili nemačkim bankovanim računima, budući da banke u slabijim evropskim zemljama članicama zavise od spasavanja finansijski nestabilnih vlada. Ovo je siguran znak dezintegracije jednovalutnog sistema.

U međuvremenu, političke podele se šire i umnožavaju u srcu Evropske Unije. Ujedinjeno Kraljevstvo podeljeno je izmedju ostanka i izlaska – to je refleksija hroničnog odbijanja njegovog političkog vrha da ujedno brani Evropsku Uniju i da se suprotstavi njenoj autoritarnosti. Rezultat je elektorat sklon optuživanju EU za sve što krene po zlu, ali nimalo zainteresovan bilo da se založi za više demokratije u Evropi bilo da napusti jedinstveno tržište Evropske Unije.

Još zloslutnije, francusko-nemačka osovina koja pokreće Evropske integracije je napukla. Emanuel Makron, francuski ministar ekonomije, nije to mogao jezivije da formuliše nego kada je rekao da dve zemlje idu ka modernoj verziji katoličko-protestantskog Tridesetogodišnjeg rata.

U međuvremenu, južne zemlje se malaksalo nalaze u stanju neprekidne recesije, svaljivajući krivicu za istu na evropski sever. Kao da to nije dovoljno, još jedna zloslutna greška pojavljuje se u području nekadašnje Gvozdene zavese: vlade bivših komunističkih država otvoreno se suprotstavljaju duhu solidarnosti koji je karakterisao (barem u teoriji) evropski projekat.

Zašto se Evropa dezintegriše? Šta može da se uradi povodom toga?

Odgovor leži u poreklu Evropske Unije. EU započinje svoj život kao kartel teške industije, odlučan u tome da manipuliše cenama i preraspodeljuje monopolske profite kroz birokratiju lociranu u Briselu. Da bi fiksirali cene duž evropskih granica, postojala je potreba da se fiksiraju razmenske stope takođe. Tokom Breton-Vuds perioda, Sjedinjene Države pružale su „usluge.“ Ubrzo nakon što su leta 1971. Sjedinjene Države odbacile Breton-Vuds, administracija kartela sa sedištem u Briselu započela je sa evropskim fiksnim sistemom razmenskih stopa. Nakon serija (često spektakulativnih) promašaja, evro je rođen kako bi se čvrsto povezale razmenske stope.

Kao što je slučaj sa svim menadžerima kartela, EU tehnokrate su na istinsku pan-evropsku demokratiju gledale kao na pretnju. Strpljivo i metodično, depolitizovanje procesa donošenja odluka je stupalo na snagu. Lokalni političaridarežljivo su nagrađivani za svoju saradnju, dok je svako ko bi se suprotstavio tehnokratskom pristupu kartela označavan kao „anti-evropejac“ i tretiran kao suparnik.

Iako su evropske države ostale demokratske, institucije EU, na koje je suverenitet oko ključnih odluka prebačen, ostale su nedemokratske. Kako je to Margaret Tačer objasnila tokom svog poslednjeg pojavljivanja u parlamentu kao britanske premijerke, ko kontroliše novac i kamatne stope – kontroliše politiku Evrope. Prepuštanje evropskog novca i vođenja politike u ruke administraciji kartela ne samo da je omogućilo kraj evropske demokratije, već je i započelo spiralu autoritarizma i loših ekonomskih rezultata. Što je više evropski vrh krunio demokratiju, opadao je legitimitet njegovog politickog autoriteta. To dalje navodi evropske lidere da jače prionu na autoritarizam kako bi i dalje mogli da se drže svojih neuspelih politika onda kada recesivne ekonomske snage ojačaju. Iz ovog razloga je evropska ekonomija jedina koja nije uspela da se oporavi od krize 2008.

Kroz ovu spiralu, evropska kriza okreće ljude jedne protiv drugih, jačajući džingoizam (pežorativni izraz za ekstremne oblike nacionalističkog šovinizma – prim.prev) i ksenofobiju. Svakako, to je načinilo Evropu nesposobnom da se izbori sa spoljašnjim šokovima – kao sa lanjskom izbegličkom krizom.

Ono što mi moramo sada da uradimo je ono što su demokrate trebalo da urade 1930te da bi izbegle katastrofu koja danas ponovo postaje zamisliva. Trebalo bi uspostaviti pan-evropsku koaliciju radikalnih, socijalnih, liberalnih i zelenih demokrata koji bi vratili „demos“ nazad u demokratiju, suprotstavljajući se EU vrhu koji snagu naroda vidi kao pretnju svom autoritetu. O tome se radi u DiEM25 i iz tih razloga je on neophodan. Jesmo li mi utopisti? Možda. Daleko je realističnije, međutim, to što mi želimo od pokušaja vrha EU da se održi na leđima raspadajućih, antidemokratskih unija sličnih kartelima. Ako je naš projekat utopijski, on je takođe jedina alternativa distopiji u nastajanju.

Prava opasnost nije u tome hoćemo li mi gađati predaleko i promašiti. Prava opasnost je da će Evropljani navići svoje oči na ponor i završiti u njemu.

PREVOD Slobodan Golubović

Izvor PROJECT SYNDICATE

Foto: James Duncan Davidson/TED

Preporučujemo