Afričke države i plaćanje kolonijalne takse Francuskoj

U trenutku dok pišem ovaj članak, četrnaest afričkih zemalja obavezane su od strane Francuske, kroz kolonijalne ugovore, da stave 85 % svojih stranih rezervi u Francusku centralnu banku, koju kontroliše ministar finansija Francuske.

Mawuna Remarque KOUTONIN , 31/05/2016






Kada je Seku Ture iz Gvineje odlučio 1958. godine da izađe iz francuskog kolonijalnog carstva, i kada je izabrao nezavisnost za svoju zemlju, francuska kolonijalna elita u Parizu se toliko razbesnela da je u istorijskom činu gneva francuska administracija u Gvineji uništila sve što je u zemlji predstavljalo, kako su oni smatrali, dobrobitima francuske kolonijalizacije.

Tri hiljade Francuza je napustilo zemlju, uzimajući sa sobom svu svoju imovinu i uništavajući sve što se nije moglo preneti: škole, porodilišta, javne administrativne zgrade, automobile, knjige, lekove, opremu istraživačkih instituta. Traktori su bili uništeni ili sabotirani, konji i krave na farmama su ubijani, hrana koja se nalazila u stovarištima je bila zapaljena ili otrovana.

Svrha ovakvog nečuvenog ponašanja bila je da se pošalje jasna poruka svim drugim kolonijama da će posledice odbacivanja francuske kolonijalne vlasti biti veoma ozbiljne. Strah se polako proširio afričkom elitom, i niko posle događaja iz Gvineje nije našao hrabrosti da prati primer Seku Turea, čiji je slogan bio „Mi stavljamo slobodu u siromaštvu ispred bogatstva u ropstvu“.

Silvanus Olimpio, prvi predsednik Republike Togo, male zemlje na zapadu Afrike, našao je kompromisno rešenje sa Francuskom. On nije želeo da njegova zemlja nastavi da bude deo francuskog dominiona, pa je stoga odbio da potpiše pakt o nastavljanju kolonijalnog statusa koji je predložio De Gol, već se dogovorio da plaća godišnji dug Francuskoj za takozvane dobrobiti koje je Togo dobio od francuske kolonizacije.

Ovakav dogovor je bio jedino rešenje na koje je Francuska bila spremna da pristane, kako ne bi uništila zemlju pre nego što je napusti. Međutim, cena duga koju je odredila Francuska bila je toliko velika da novčana naknada iznosila skoro 40 % budžeta Togoa u 1963. godini.

Finansijska situacija u Togou, posle dobijanja nezavisnosti, bila je toliko nestabilna, da je Olimpio odlučio da odbaci francusku kolonijalnu monetu FCFA (ovaj franak je Franuska nametnula dvanaest afričkim državama, svojim bivšim kolonijama) i započeo je sa štampanjem sopstvene valute. Trinaestog januara 1963. godine, tri dana pošto je počeo sa štampanjem nove valute Togoa, tim nepismenih vojnika, potpomognutih Francuskom, ubio je predsednika Olimpia. On je bio prvi izabrani predsednik svih afričkih zemalja koje su dobile nezavisnost. Olimpio je ubijen od strane bivšeg pripadnika francuske Legije stranaca, narednika Etijena Ejadema Gnasingbea, koji je navodno dobio isplatu od 612 $ od strane ambasade Francuske u Togou, za izvršeno naručeno ubistvo. Olimpijev san je bio da izgradi nezavisnu i samodovoljnu zemlju. Ali ova ideja se nije dopala Francuzima.

Modibo Kejta, prvi predsednik Republike Mali, odlučio je 30. juna 1962. godine da prestane koristiti francusku kolonijalnu valutu FCFA. Predsedniku Malija, koji je težio socijalističkoj ekonomiji, bilo je jasno da bi nastavljanje postkolonijalnog pakta sa Francuskom predstavljalo zamku i ekonomski teret za razvoj zemlje. Kejta je, kao i Olimpio, završio kao žrtva puča (za razliku od Olimpija, Kejto nije ubijen već je završio u zatvoru) koji se desio 19. novembra 1968. godine, a vođa puča je, takođe, bio bivši francuski legionar, poručnik Musa Traore.

U suštini, Francuska je, tokom ovog turbulentnog perioda afričke borbe za slobodu od kolonijalnog ropstva, konstantno upotrebljavala bivše legionare Legije stranaca kako bi izvela pučeve protiv izabranih predsednika afričkih država:

  • Žan-Bedel Bokasa, bivši francski legionar, izveo je 1. januara 1966. godine vojni puč protiv Davida Daka, prvog predsednika Centralno Afričke Republike;
  • Moris Jameogo, prvi predsednik Republike Gornje Volte, sadašnje Burkine Faso, bio je žrtva puča koji je 3. januara 1966. godine izveo Abubakar Sangule Lamizan, bivši francuski legionar koji se borio sa francuskim trupama u Indoneziji i Alžiru kako ove države ne bi dobile nezavisnost;
  • Matje Kereku, koji je bio stražar u gardi predsednika Ibera Maga, prvog predsednika Republike Benin, izveo je puč protiv predsednika 26. oktobra 1972. godine (Kereku je pohađao francuske vojne škole u periodu od 1968. do 1972. godine).

U stvari, tokom poslednjih pedeset godina, ukupno je izvršeno 67 pučeva u 26 afričkih država, a šesnaest od njih su bivše francuske kolonije, što znači da se 61 % afričkih pučeva desio u frankofonskim državama.

Tabela 1. Broj državnih udara u afričkim zemljama

Bivša francuska kolonija Druge afričke zemlje

Zemlja

Broj državnih udara

Zemlja

Broj državnih udara

Togo

1

Egipat

1

Tunis

1

Libija

1

Obala Slonovače

1

Ekvatorijalna Gvineja

1

Madagaskar

1

Gvineja Bisao

2

Ruanda

1

Liberija

2

Alžir

2

Nigerija

3

Kongo – RDK

2

Etiopija

3

Mali

2

Uganda

4

Gvineja Konakri

2

Sudan

5

Podzbir 1

13

Kongo

3

Čad

3

Burundi

4

Centralna Afrika

4

Niger

4

Mauritanija

4

Burkina Faso

5

Komoros

5

Pod-zbir 2

32

Zbir (1 + 2)

45

Zbir

22

Kao što ovi podaci pokazuju, Francuska očajnički želi da održi jak uticaj nad bivšim kolonijama, ne birajući sredstva. U martu 2008. godine, bivši francuski predsednik Žak Širak je rekao: „Bez Afrike, Francuska će postati trećerazredna (svetska) sila.“ Širakov prethodnik, Fransoa Miteran već je prorekao takav razvoj događaja 1957. godine, kada je izjavio: „Bez Afrike, Francuska neće imati istoriju u 21. veku.“

U trenutku dok pišem ovaj članak, četrnaest afričkih zemalja obavezane su od strane Francuske, kroz kolonijalne ugovore, da stave 85 % svojih stranih rezervi u Francusku centralnu banku, koju kontroliše ministar finansija Francuske. Danas, Togo i trinaest drugih afričkih država i dalje moraju da plaćaju kolonijalni dug Francuskoj. Afrički lideri koji odbiju ovakav dogovor bivaju ubijeni ili smenjeni sa vlasti u državnim udarima i vojnim pučevima. Oni koji se povinuju ovakvom aranžmanu bivaju nagrađeni francuskom podrškom i žive luksuznim životom, dok njihov narod trpi strahote ekstremnog siromaštva.

Ovaj sistem je toliko zao da je odbačen od strane Evropske unije, ali Francuska nije spremna da se odrekne tog kolonijalnog sistema koji uliva oko 500 milijardi dolara iz Afrike u njen centralni trezor svake godine.

Često optužujemo afričke lidere za korupciju i služenje interesima zapadnih nacija, ali postoji jasno objašnjenje takvog njihovog ponašanja. Oni se ponašaju tako jer su uplašeni da će biti ubijeni ili smenjeni pučem. Oni žele podršku jakih država, kako bi imali zaštitu u slučaju agresije ili nemira. Ali, umesto da te sile pružaju prijateljsku zaštitu, zapadnjačka zaštita često uslovljava te lidere da prestanu da se bore za interese sopstvene populacije.

Afrički lideri bi radili u interesu svojih građana da nisu pod stalnim nadzorom i pod pretnjom sile od strane kolonijalnih zemalja.

Leopold Sedar Sengor je 1958. godine izjavio povodom posledica izbora za nezavisnost svoje zemlje od Francuske: „Izbor senegalskog naroda je nezavisnost. Oni žele da se ta nezavisnost ostvari u prijateljskim odnosima sa Francuskom, a ne kroz sukob.“

Od tada je Francuska prihvatila samo „nezavisnost na papiru“ za njene kolonije, a u stvari ih je naterala da potpišu obavezujuće „ugovore o saradnji“, u kojima je detaljno navedeno kakva priroda odnosa neke zemlje sa Francuskom mora da bude, a najvažnije stavke su bile prihvatanje kolonijalnog franka kao nacionalne valute, usvajanje francuskog tipa obrazovnog sistema, kao i prioritet Francuske u vojnoj i trgovinskoj saradnji.

U nastavku se nalazi jedanaest glavnih komponenti kolonijalnih ugovora koje su afričke države morale da potpisuju sa Francuskom od 1950-ih.

1. Kolonijalni dug za dobrobiti koje je francuska kolonijalizacija donela državi

Zemlje koje su ostvarile nezavisnost od Francuske moraju da plaćaju infrastrukturu koju je Francuska izgradila u toj zemlji dok je bila njena kolonija. Još uvek moram da nađem potpune podatke o iznosima, procenama kolonijalne dobiti i uslovima plaćanja koji su nametnuti afričkim zemljama, ali radimo na tome (pomozite nam sa podacima).

2. Automatska konfiskacija nacionalnih novčanih rezervi

Afričke zemlje moraju da svoje depozite prebace u nacionalne novčane rezerve Francuske centralne banke. Francuskaraspolaže nacionalnim rezervama četrnaest afričkih zemalja još od 1961. godine, i tu spadaju: Benin, Burkina Faso, Gvineja Bisao, Obala Slonovače, Mali, Niger, Senegal, Togo, Kamerun, Centralno Afrička Republika, Čad, Kongo-Brazavil, Ekvitorijalna Gvineja i Gabon.(1)

Monetarna politika koja upravlja sa toliko različitih zemalja nije komplikovana zato što, u stvari, time upravlja Trezor Francuske, bez upliva centralnih fiskalnih autoriteta bilo koje zemlje članice Monetarne unije Zapadne Afrike (WAEMU) (2) ili Ekonomske i monetarne zajednice Centralne Afrike (CEMAC).(3)Pod uslovima ovog dogovora, koji je uspostavio ovakav finansijski sistem, centralne banke svake afričke zemlje moraju da drže minimum 65 % sopstvenih stranih rezervi na „operativnim računima” Trezora Francuske, kao i dodatnih 20 % kako bi pokrili moguće finansijske obaveze.

Centralna banka koja upravlja kolonijalnim frankom, takođe, nameće i maksimum na kredite koji se daju svakoj pojedinačnoj zemlji, a taj maksimum je ekvivalentan 20 % budžetskog prihoda te zemlje u prethodnoj godini. Iako centralne banke ove dve afričke monetarne unije imaju mogućnost da uđu u finansijski minus u odnosu na Trezor Francuske, nivo do kojeg se sme ući u minus određuje Trezor Francuske, koji samostalno donosi odluku o investiranju stranih rezervi afričkih zemalja na francuskoj berzi.

U suštini, više od 80% stranih rezervi francuskih zemalja je deponovano u „operativnim računima” koje kontroliše Trezor Francuske. Dve centralne banke su afričke samo imenom i nemaju sopstvene monetarne politike. Same države ne znaju, niti im se saopštava, koliko od ukupno skupljenih stranih rezervi koje kontroliše francuski trezor pripada njima, grupno ili individualno.

„Iako bi po dogovoru zarada koju Trezor Francuske dobija na osnovu investiranja ovih fondova trebalo da se dodaje tim fondovima, ni centralne banke ni same države ne dobijaju nikakve računovodstvene podatke o tim izmenama. Vrlo mali broj visokih službenika Trezora Francuske zna iznose koji se nalaze na tim 'operativnim računima', kao i gde se ti fondovi investiraju i da li je ostvaren profit na osnovu tih investicija. Svim tim službenicima je zabranjeno da otkrivaju bilo kakve informacije centralnim bankama monetarnih unija afričkih zemalja ili pojedinačnim centralnim bankama tih država.” To je saopštio Gari K. Buš.

Procenjuje se da Francuska trenutno upravlja sa oko 500 milijardi novca afričkih država i da je spremna da se bori protiv bilo koga ko želi da ukaže na tamnu stranu ovog starog carstva.

Afričke zemlje nemaju pristup sopstvenom novcu. Francuska im dozvoljava da pristupe samo do 15 % njihovog novca tokom jedne kalendarske godine. Ako im je potrebno više od toga, moraju da pozajme dodatne količine sopstvenog novca iz Trezora Francuske po komercijalnim kamatama. Da bi situacija bila još tragičnija, Francuska nameće maksimum na količinu novca koji neka država može da pozajmi iz zajedničkih rezervi. Taj maksimum je fiksiran na 20 % budžetskih prihoda u prethodnoj godini. Ako neka država želi da pozajmi više od tog maksimuma, Francuska može da uloži veto na takvu transakciju.

Bivši predsednik Francuske Žak Širak skoro je dao izjavu o novcu koji afričke nacije imaju u francuskim bankama. Ovde se nalazi video kako on govori o toj francuskoj šemi za eksploataciju. On govori na francuskom, ali smo priložili kratki izvod iz transkripta: „Treba da budemo iskreni i da kažemo da veliki deo tog novca, koji se nalazi u našim bankama, dolazi upravo putem eksploatacije afričkog kontinenta.”

3. Pravo prvenstva Francuske na kupovinu novootkrivenih sirovina neke države

Francuska ima prvenstvo da kupuje bilo koji nacionalni resurs koji se pronađe u nekoj bivšoj koloniji. Samo ako Francuska odustane od prava preče kupovine nekog resursa, afričke zemlje imaju pravo da traže druge zainteresovane strane za kupovinu tog resursa.

4. Prioritet francuskih kompanija kod svih javnih konkursa koji se tiču infrastrukturnog razvoja

Francuske kompanije imaju pravo prvenstva kada neka bivša kolonija sklapa javne ugovore sa kompanijama, a tek ako se one pokažu nezainteresovanim, vlada sme da traži partnere drugde. Čak nije bitno ni da li neke druge kompanije nude povoljnije uslove. Posledica ovakvog sistema je da je, u mnogi bivšim kolonijama, većina ekonomskih sredstava zemlje u rukama Francuza. U Obali Slonovače, na primer, francuske kompanije poseduju i kontrolišu sve glavne resurse – vodu, struju, telefonsku mrežu, saobraćajnu mrežu, luke i glavne banke. Ista slika je i u sektorima trgovine, građevine i poljoprivrede. Na kraju, kao što je napisano u prethodnom članku, Afrikanci sada žive na kontinentu koji poseduju Evropljani!

5. Ekskluzivno pravo Francuske da snabdeva vojnom opremom i da obučava oficire neke zemlje

Putem sofisticiranog sistema stipendija i „odbrambenih ugovora” koji su deo kolonijalnih ugovora, Afrikanci su podstaknuti da šalju svoje više vojne oficire na obuku u Francusku ili u neke druge vojne ustanove, koje nisu u Francuskoj, a koje su pod rukovodstvom Francuske.

Situacija u Africi je takva da je Francuska do sada trenirala i odgojila stotine, čak i hiljade izdajica. Oni su u stanju pripravnosti kada nisu potrebni, ali se aktiviraju kada je potrebno sprovesti puč ili neku sličnu aktivnost.

<h4>6. Pravo Francuske da vojno interveniše u nekoj zemlji kako bi zaštitila svoje interese</h4>

„Odbrambeni dogovori”, koji su pripojeni kolonijalnim ugovorima, omogućavaju Francuskoj legalno pravo da vojno interveniše u afričkim državama, kao i da ima stalne vojne trupe u tim zemljama stacionirane u vojnim bazama koje u potpunosti kontroliše Francuska.

Slika1. Francuske vojne baze u Africi

Kada je predsednik Obale Slonovače Loran Bagbo pokušao da okonča francusku eksploataciju svoje zemlje, Francuska je organizovala prevrat. Tokom dugog procesa sklanjanja Bagboa sa mesta predsednika, francuski tenkovi, helikopteri, vojni brodovi i specijalne jedinice direktno su intervenisali u konfliktu, pucali su na civile i pri tome ubili mnoge od njih. Francuska je procenila da su francuske kompanije izgubile milione dolara kada su, u žurbi, napustile Abidžan 2006. godine. Ono o čemu nisu pričali je da je tada Francuska vojska masakrirala 65 i ranila 1.200 nenaoružanih civila.

Posle uspešno sprovedenog državnog udara, Francuska je vlast prepustila Alasanu Utari, ali je zahtevala da njegova vlada plati odštetu francuskim kompanijama za gubitke koje su pretrpele tokom građanskog rata. Utarina vlada je platila duplo više Francuskoj nego što je ona sama tvrdila da je novčana vrednost pretrpljenih gubitaka.

7. Obaveza da se francuski jezik učini zvaničnim jezikom zemlje i da se školsko obrazovanje odvija na francuskom jezikom

Oui, Monsieur. Vous devez parlez français, la langue de Molière! (Da, gospodine. Morate da govorite francuski, jezik Molijera!)

Francuski jezik i kultura šire se afričkim zemljama pomoću organizacije nazvane „Frankofonija” koju kontroliše, pored još nekoliko satelitskih i pridruženih organizacija, francusko Ministarstvo spoljnih poslova.

Kao što pokazuje ovaj članak, ako je francuski jedini jezik koji neka osoba govori, ona će imati pristupa manje od 4 % svetskih ideja i znanja, što je veoma ograničavajuće.

8. Obaveza da se koristi francuska kolonijalna moneta

Ovo je prava krava muzara za Francusku. To je toliko okrutan sistem da je odbačen od strane Evropske unije, ali Francuska nije spremna da napusti kolonijalni sistem koji joj donosi oko 500 milijardi dolara afričkog novca godišnje. Kada je uvođen evro kao valuta u Evropskoj uniji, druge evropske zemlje otkrile su francusku šemu za eksploataciju. Mnoge druge, posebno nordijske, zemlje bile su šokirane i predlagale su Francuskoj da se otarasi tog sistema, ali nisu imale uspeha.

9. Obaveza da se Francuskoj šalju izveštaji o balansu budžeta i izveštaji o deviznim resursima

Ako neka država ne pošalje izveštaj o balansu budžeta, nema pristup sopstvenom novcu. Sekretarijat centralnih banaka bivših kolonija i sekretarijat bianualnog sastanka ministara finansija tih zemalja odvija se u organizaciji francuske centralne banke ili Trezora Francuske.

10. Obaveza da se ne ulazi u vojni pakt sa nekom drugom zemljom ukoliko se pre toga ne dobije dozvola Francuske

Afričke zemlje, načelno, imaju manje regionalnih vojnih saveza. Većina država ima vojne saveze samo sa zemljama čije su bile kolonije (smešno, ali od toga ne može bolje). U slučaju francuskih bivših kolonija, Francuska im zabranjuje da sklapaju vojne saveze, osim onih koje im ona ponudi.

11. Obaveza da se uđe u vojni savez sa Francuskom ukoliko dođe do rata ili globalne krize

Preko milion afričkih vojnika borilo se u Drugom svetskom ratu protiv nacizma i fašizma. Njihov doprinos često se ignoriše ili minimalizuje, ali kada pomislite da je bilo potrebno samo šest nedelja Nemačkoj da pobedi Francusku 1940. godine, tada postaje jasno da Francuska zna da se Afrikanci mogu koristiti u borbama za „Grandeur de la France” u budućnosti.

Nešto je skoro psihopatsko u odnosu Francuske i Afrike.

Francuska je ozbiljno zavisna od pljačkanja i eksploatacije Afrike, još od doba robovlasništva. Zatim, postoji potpuni nedostatak kreativnosti i mašte od strane francuske elite kako bi se napustila prošlost i tradicija. Na kraju, Francuska održava dve institucije koje su potpuno zamrznute u prošlosti, kojima upravljaju paranoidni i psihopatski „visoki funkcioneri” koji šire strah od apokalipse ako Francuska napravi neku promenu u svom postkolonijalnom sistemu. Ove dve institucije još uvek nose imena koja odaju ideološki prizvuk romantizma 19. veka. To su Ministarstvo finansija i budžeta Francuske i Ministarstvo spoljnih poslova Francuske. Ove dve institucije nisu pretnja samo Africi, već i samim Francuzima.

Na nama Afrikancima je da oslobodimo sami sebe, bez pitanja za dozvolu, zato što ja ne mogu da razumem, na primer, kako 450 francuskih vojnika u Obali Slonovače može da vrši kontrolu nad dvadeset miliona ljudi!?

Prva reakcija ljudi, kada čuju o francuskoj kolonijalnoj taksi, obično je pitanje: „Do kad će se plaćati taksa?“

Za istorijsko upoređenje, Francuska je naterala Haiti da plati sadašnji ekvivalent od 21 milijardu dolara od 1804. do 1947. godine (skoro vek i po) za gubitke koje su doživeli francuski trgovci robljem ukidanjem ropstva i oslobađanjem haićanskih robova. Afričke zemlje plaćaju kolonijalnu taksu poslednjih pedeset godina, tako da pretpostavljam da je preostao još jedan vek otplate duga.

PREVOD Velizar Mirčov

Izvor SILICON AFRICA

Ilustracija: Peter Brookes/NYT


Reference:

(1) Tokom vremena kolonijalni franak su sukcesivno napustile bivše francuske kolonije Gvineja, Madagaskar, Mauritanija, Reunion i Majote. Ekvatorijalna Gvineja i Gvineja Bisao su se pridružile kolonijalnom franku 1985. i 1997. godine iako nisu bile kolonije Francuske već kolonije Španije (Ekvatorijalna Gvineja) i Portugala (Gvineja Bisao) (prim. prev.).

(2) Ovu monetarnu uniju čini osam afričkih država (prim. prev.).

(3) Ovu monetarnu uniju čini šest afričkih država. Iako, u formalnom smislu, postoje dva odvojena kolonijalna franka, koji koriste države pripadnice dve različite monetarne unije, ova dva franka su, u suštini, međusobno potpuno zamenljiva po paritetu jedan prema jedan (prim. prev.).

Preporučujemo